Bosanska vila

Стр. 58

1908. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Међу »велишке људе, којима народи требају благодарити за свој просвјетни развитак и напредак« (стр. 5.) није требало доносити и Исуса Христа, јер то може реметити религиозне осјећаје оних, којима је књига намијењена; а то је врло опасно за нас, којима је религиозно васпитање нараштаја нарочити позив и света дужност.

Порфтрогенит (грчки: Порфирогенетос, стр. 89.) не значи »багреноносни,« већ багренорођени, т. Ј. роБени у порфиру, што је значило — принц царске крви.

Јамачно је штампарска погрјешка, што се на страни 106. вели, да је Ћирило, саставивши словенску азбуку, »јеванђеље од Јована превео на латински језик, у мјесто да стоји: на језик тадањих македонских Срба, пли на језик старо-српска.

»Бокаћо« на стр. 181. правилније је да се српски пише и изговара Бокачо, од талијанског Воссасето.

»Коменески,« стр. 179. није »латинизиран« надимак, већ чисто словенски.

На стр. 205. нејасно је кавано о латинском језику, који се учио у витешким академијама, јер се ту вели и да се ту »учио« и да је »изостављен« заједно с грчким. Правилније ће бити: да се најприје учио, па тек послије изоставио,

На стр. 224. тдје се говори о новим погледима рационалистичког доба на старе п преживјеле уредбе п традиције друштва, државе и цркве, мислимо да је сувише опоро говорено о њима, а нарочито о свештеницима; те је требала извјесна критична предохрана, да се тако скептичарске мисли не бп увријежиле у срцима наставника, којима је књига нами-

јењена. (Свршиће се.)

Из ноје некадашње уредничке архиве. _ Од Јована Грчића. (Наставак.) ТУ. Поштовани ш драги господине!

Јуче сам Вам тослао мога »Цара Јована« ч три омања прилога за красни Вал лист » Стражилово, « а данас Вам долавзим да Вас нешто молим. Пруилажући овде моју песму »Вати,« молим Вас, да је трочилаате и, ако нађете да је добра, тоднесилав је у моје име » Матици« за „„етопис“ с тим, да ми се за њу награда сотредели, јер „Летопис“ и песме маграђује. Ако мислила, да се у „Летопис“ не може тримити, онда нека оде заборавом: ја је мећу на свет издалац. Ви Ћете ме обвезалац, ако ме о Вашем мишљењу о овој мојој песми тријалаељски известите, а ја Вам стојим свагда ма услузи пи колико могу тоттомагоћу Вас радом својим, ако се тпо у опште радом може назвалпц.

Чилао сам сонешу Л. Костића у „Бранику,“ што ју је писао Ружићу и Ружићки. Прочилпаг је тритут, ал нисам је разумео. Теши ме, што је ми моји тријалиељи несу разумели, јер имаме морао биљ помислити, да немам више способности за стваћаље. А шта велите Ви Ми не рекосмо наша, већ смо се слалшко насмејали.

Пошто сам до божје воље опет здрав, јавићу Вам се — ако Вам не будем на досади — чешће.

Може билпш, да ћемо се скорим п лимно састалим. И дошле задржилае ме у тријаливљској успомене.

У Сомбору 22 ог априла 1886.

Ваш искрени тоштовам Мита Поповић.

У.

Истерено тоттовати 'гостодите !

Чилпајући драго Раше тисмо, чудом сам се зачудио на ону Вашу тримедбу, да сам у својој песми „Вал“ Ордана споменуо а треба да је Ника. Ја не знам како се тла груба тогрешка поткрала, јер у мене у рукопису ови су стаитови :

„иатас тостаг невол Јорговића #ике, Твоје уздапице, моје драге дике... Пољуб' ме! Жеља тае моли раздрагана А биће, даће Бог, и среттијиг дана“

Како је дошло оно у рукопис, ја не знам тпв читајући Ралив тисмо нисам у трви мат веровати тлпво ни очима својима, ал сад итак видим и верујем, да је тако, као шлио ви велите, „Лепо Бас молим да на дотаичном месту тотравите ону грубу тогрешку тако, као тито сам натисао. Молећи Вас, да је тоднесете „Матици,“ тоћу да учиним неке примедбе. „Ја мислим, да је та моја песма балада, коју сам онако тисао, као што сам је из уста моје матере и тунице чуо. Ко тау песму у Баји трочита, знаће на кога се односи. Валпа није више жива, ал живи оно, шлпо сам стевао. Ја мислим, да је Балша због злочина свога доста кажњена тишме, тшлпо је изгубила свога честилпога мужа т чешир дивне Ћерке своје и што не сме да пољуби последње своје дете.

Мишљење Валиг о моме Цару Јовану нећу да побијам, већ Вас овлашћујем, да ми рукопис предале „ДТатици,“ та ако што треба да се још тотрави, то. правићу онако, као тшлпо критичари рекли буду.

Адамовљева критика ме је врло немило дирнула. Такав натадај нисам очекивао. Моји пријатељи п тозгнаници "најстрожије осуђују начин тисања почетника, Адамова, коме ћу ја вратили жао за срамоту. Ако се и тако може по сме тисаллм, очмда би ваљда боље било, да се са јавнога поља за свагда уклоним. Хоћу ли да се пгледам на великог мађарског песника Верешмартију, кога је Пешефи једном својом песмом тако увредио, да је Верешмарти од тога времена умукаој Још се нисам та тшо решио, ал сам од воље своје за даљи рад млого изгубио, то већ и у овом часу осећам. Ја нисам тчшао никад за славом, већ сам радио из љу бави трема своме роду, та кад се на мене након двадесетишестогодишњег рада мога тако непозната личност, као Адамов копљем баца, дужан сам трема самом себи, да се шташиом мира тпокријем.

Лепа Вам твала на Вашем према мени указаном искреном пријатељству т будите уверени, да Љу Бас у својој успомени верно самувалић.

ЈУ Сомбору; 6 ог маја 1566. . Ваш сдани Мала Поповић.

ЛЕ Поштовани ти драги господине!

У „Бранику“ (52 бројјпод рубриком >» Састанак књижевног оделења« наштао сам ма ову белешку: „екретар друштвени тредлаже за „Летопис“ песму Мите Поповића тод насловом „Бата.“ Ја из те белешке не видим, да мл је тредлог секретиров примље и да л ће се наградити та моја песма. Ја бит рекав, да је из те белешке баш оно изостало, што је најглавније, јер се у њој о мојој песми не каже да л' је примљена ил 72 одбачена. |

Молим Бас, да ме у дестри речи пзвестаитав, шлиа је у ствари та ако за „„Тетотис“ није примљена,