Bosanska vila

Стр. 64

1908. БОСАНСКА ВИЛА. 1908.

Бр. 4.

видети! На самоме небу појавише се некакве прилике, како са крвавим барјацима и пламеним мачевима прелетају у крст Шумадије; а над Космајем као широки талас, надвило се преко тисућу женских прилика у дугачким белим кошуљама и расплетених власи, па са вихарем лете врх планина. Ветри шибају њихове густе косе, лепршају дуге кошуље, а оне лете ли, лете пут Авале, откуда се надвило друго јато и са помамном писком етреме овамо.

Забезекнуо се Чарапић па не одваја очију од ових прилика, и све пази неће ли међу њима угледати своју помајку и посестриму. Но оне су се тако високо наднеле изнад гора, а облаци беху тако густи пи тмасти, да би п самоме видовњаку било тешко равабрати се у овоме.

= Побратиме! — узвикну Чарапић Катићу, који као и остали лежаше потрбушке по земљи. — Ово се виле боре са Бродарицом пи самовилама. Тешко Србима ако Бродарица победи!

Таман он у речи, кад се са стране Авале зачу страшан врисак. Чарапић познаде глас своје посетриме и сав претрну. Не потраја дуго а отуда из једнога честара изби на коњу Омер-ага, белопоточки ханџија, мухамедовац из Сарајева. То је био потомак косовских јунака, који после крвавог отпора не хтедоше да замене земаљско небесним, те се истурчише. Јотп пзодавна Омер-ага се побратио са Чарапићем, да овај чува њега: од Срба аон Чарапића од Турака.

Честити Омер-ага, осећајући да крв није вода, кад год би могао да заклони сељака Србина од турске обести, то је урадио, па је за свако добро дело ДС веровао, да ће њиме покајати грехе прадедова, који се вером одвојише од остале браће евоје.

= Несрећа, побратиме! — викну Омер-ага, Дахије поробише Бели Поток, а Бродарица ти одведе посестриму! |

Да је гром из ведра неба плануо, не би ошинуо Чарапића овако, као што га шину овај глас. вест му помрче; око њега се све у ковитлац окрете: дође му све крваво пред очима, па чак и овај честити Турчин Босанац. И да га није волео као свога рођенога, и да му није задао веру тврђу од камена. он би у овај мах, како је метнуо руку на јабуку од штштоља и овога Турчина са земљом саставио.

— Побратиме! — рече Чарапић, кад прва пре паст нешто одумину. — Да се пољубимо: па од сад нити ја могу тебе чувати од Срба нити ти мене од Турака.

— Тако је, побратиме! — одговори ' Омер-ага — Ни ти мене од Срба, ни ја тебе од Турака. Ама, дај Боже, да уђем у траг твојој посестрими, а већ онда нећу заборавити да крв није вода; ако су нас вере од Косова и раставиле, крв ће нас опет саставити.

И пољубшше се.

(Наставиђе се.) _

Срећа!

— Рад. М. Домаповић. —

(Наставак.)

> ешка досадна ноћ измеђ четири собна зида. Из

друге собе, одмах до ове у којој сам спавао, чује се монотоно, безбрижно хркање мога доброг домаћина. По столу ми разбацане књиге, које бијах понио да се у путу забавим, хартија спремљена за биљежење утисака с пута, изгњечене цигаре, труње од дувана. Отворио сам двије, три гњиге, а не могу да читам ни једну. Ходам по соби, пушим, глава ми већ бучи од дуванског дима. Осјећам умор, малаксалост, трепери цијело тијело, сваки живац. Легнем. Осјећам слатко неко треперење живаца, сан ме почиње обувимати. Од једном кресне од некуд изненадно, неочекивано неповољна мисао, тешка, а ни сам не знам што, мучна. Она изазове другу, луђу, тежу, друга трећу, трећа четврту п за тренутак их је читав рој, управо читави ројеви. Мисли се бркају, јури једна другу, потискује, сустиже, као да се грабе која ће прије доћи на ред, па се загуше хиљадама од једном и онда ја њима ни мало не владам, не знам ништа. Крв се пење у главу, осјећам пиштање

у ушима; очи као да су пуне трња, а по челу час осјетим како ме задахне нека јара, припека, од које осјетим несвестицу, час по том пзбије хладан зној. Досадно, тешко, очајно осјећање наступа у таквим часовима. Прибирам се, устанем, сједам опет за

сто. Јака главобоља, свијест мрчи као послије

"најјаче грознице, очима једва назирем предмете на

столу.

У лампи нестаје петролеума; мјесто јасног пламена кроз поцрњело стакло од дима једва се види како на фитиљу чкиљи и цврчи блиједо-модар пламичак. Кров прозоре већ се види како се исток бијели. Кукуријечу пијетлови са свију страна, чујем како лупарају крилима. Неко откључа кујну, а затим чух како. поред прозора промаче момак, шушкајући опан= цима; звижди неку веселу пјесму, а мало за тим чух гдје звекну ланац, којим је везана кофа, взашкрипље точак на бунару. Зашкрише овдје, ондје врата и код сусједа, клапарају женске папуче по дворишту и крај прозора, што гледа на улицу, промакне по која не-