Bosanska vila

очешљана женска глава, илш по какав радник са будаком, или мотиком на рамену.

Отворих прозор што гледа у двориште п у собу.

јурпу свјеж ваздух и удари ме по лицу, али мени бјеше лице као превучено нечим грубим, непробојним, па не пропушта ни мало свјежине. Из собе покуља загушљив ваздух пун дуванског дима и задаха од · петролеума. Дође ми нешто тешко, тужно да хтједох заплакати што зору, свјежу зору и прве сунчеве зраке, њежне, миле, дочекујем тако биједан, сломљен, утучен, ја недостојан те њежне свјетлости и ју тарње свјежине. Мој домаћин испаван, свјежа лица, ведра погледа, као добро пспаван човјек загледа калеме по дворшиту, а домаћица сједи на прагу и окреће млинац те меље кафу. Постао сам био злобан па све што сам очима гледао, завидио сам свему, све ми пзгледаше свјеже, испавано, срећно, само ја биједан, сломљен, јадан.

За своје село сам се кренуо опет на колима. Дан пријатан: преко ноћ падала кшпа па нема ни прашштне. Крај пута отуд ш отуд пожњевене њиве и у њима камаре или сложене крстине, на које падају п одлијећу грлице ш дивљи голубови. Свуда по стрњикама пуштена стока да пасе. Чобани сједе под ладом те се играју, трче за стоком, или по негдје једу из дрвеног заструга спр ш хљеб, сједећи око шарене торбе, на којој им је ручак.

По гдје, гдје још непожњевене њиве жању жетеоци, а разлијеже се на далеко њихова шала и смијех. Момци у великим сламњим, шеширима, дје= војке у тканим сукњама п јелецима са бијелим марамама, вјешто пребаченим преко главе. Шевају п једни п други напзмјенично, час мушкиње, час женскиње, сваки по један стих, пјесме које се шевају у двопјеву. У путу сусретах по неку старију жену са обраницом на рамену, о којој висе се једне п ес друге стране лонци с јелом, поврзени поврзлицама и напуњене пројама п чанцима пртене торбе, из којих вире пераја лука. По негдје, при колима прне шева, зацвркућу ша забрана тице, пли ковић зазвижди пз каквог трњака крај пута.

Око девет часова прије подне стигао сам у своје село, већ сам био у дому својих родитеља. У тој кући сједили су моја ораћа од ујака са својим женама и дјечином. Дочекали су ме са (схићењем. Нијесу знали шта да чине од радости. посили су преда ме све што су љешше имали у кућт п нудили ме чим би се чега лијепог сјетили што мисле да је за _мене, за господина. Узбуњена чељад од радости, пзненађења, а ш из. претјеране жеље да ме са што већим поштовањем и што боље дочекају, укршта се по дворишту, среће се једно с другим, удара се у

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 65

хитњи, по кад, кад, једно с другим. Хватају се и кољу пилићи, дере се јање, шури се младо прасенце, дотјерује се прије времена стока на мужу. Дворе ме, окружила ме лица са којих читам радост, дивљење, поштовање, жељу да све учине што само пожелим; чисто им криво, што им ништа не заповиједам, ништа не тражим. Кад које од чељади улучи згодну прилику, оде те загледа моја кола, распитује кочијаша дуго, по свој прилици о свему. Кочијаш и иначе разговоран препричава сваком,“ редом без сумње једно те једно исто, дуже нег што треба, више него што га питају.

Менш је све то још теже падало. Тај тако срдачан, усхићен дочек, та радост мојих рођака при виђењу и нехотице ме је побуђивала, да ову простоту, пуну свјежине живота, поредим са данима, којима сам ја проживио.

Па онда поворка дјеце, разбарушених косица, свијетлих безазлених очица, пуних једрих, румених обратичића, умрљаних уста пи носића од воћа, од чега се виде трагови пи на тежињавим кошуљицама. [0гледи им 'стратљиви, љубопитљиви али пуни неповјерења. Вуку их мајке мени и свака им објашњава:

— Иди чики сине, благо нани, то је твој чика, он воли дјецу, чика ће ти дати шећерлеме.

Дјеца се стидљиво затежу, узмичући натраг, заклањају се за мајку, или мећу ручице на очи, а но неко мање п заплаче, па као да је пред каквом опасношћу пружа руке мајци да га узме у наручје пи тек се умпри кад добије сисе пи загњури плавокосу главицу у њедра мајчина.

— Гаде дјетињи, коре их мајка, добро кад ти нећеш чика ће вољети друго дијете, па ће њему купити пуно шећерлеме. Је ли, чико2

= Воли чика дјецу, велим ја, а у себи помпишљам: »п треба дјеца да ме се клоне, нијесам достојан њих,« јер ми у том тренутку најјасније пзађе пред очи луд, пуст п развратан живот, којим сам проживио.

Увече сам нешто боље спавао но обично у по-. шђедње вријеме, п ако је постеља била доста пеугодна.

Сјутра-дан, по подне, предложитше ми да изиђем на њиву.

— Изиђи на жетву. Давпо нијеси, знамо, видио.

— Изићи ћу, како не бих. Камо среће да сам остао на селу, па да п ја сад жњем.

— Тути, не говори, — вели ми Сима најстарији брат (трпи сам брата од ујака имао: Симу, Павла пи Радоја. Рођеног ни једног.) — ути, Бога ти, ти сп срећан, кад пе знаш шта је мука. Ти знаш што живши. (Ово је наше мука, горак љеб, мој брате.

Нијесам га хтио разувјеравати, јер, и да сам хтио, покушај би био без успјеха.

(Свршиће се,)

6“