Bosanska vila

Стр. 66

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Два старца.

Приповијетка.

— Светозар Ћоровић. —

(Сврптетак.)

МТ.

ролазили дани један за другим, а они никако

да се погоде... Навршило се пуних пет

година откако су се састали, па ствар стоји исто као п у почетку... Обојица се и постарали јот више, па пи изнемогли прилично а Просједе косе сасвијем им побијелиле, лице пожутјело и смежурало се, очи им дошле још мутније... У Вуке чак п руке и ноге почеле дрхтати, а оно у прсима шкрипило му јаче, него икада прије. И чибук већ остарпо!... Ките му изблиједиле, злато поцрњело, а поцрњела и лула. Једино ћилибарски такум што се жути као и прије и, готово, још љешши изгледа ... Наравно, староме Вуки то ништа сметало није, да га једнако гледа, онако жељно, као прије п да уздите за њим... За пуних пет година, он ни дана пропустио није, а да не оде Тодору и да га не запшта: »је ли се смислио п хоће ли дати за дукат и по ...« Тодор га је и опет држао на цијени. Тек за љубав пијевцу, кога је Вуко и пазио и хранио, попустио је још три гроша... И Вуко би, готово, пристао и жртвовао још неколико гроша, да га није везивала заклетва. Заклео се Богом, да неће више дати од дуката и по и то није хтио погазити. И он је то објашњавао Тодору сваки боговетни дан, молећи га да попусти али — безуспјешно. Тодор није хтио баш збот заклетве, мислећи, да је то из инада, јер не ће да плати скупље...

И, готово су обојица знали, да Бе се тешко погодити, али нијесу напустили погађања. Научили, из почетка, да се свако јутро састају и говоре о томе, па то уобичајили... Пију кахву, препиру се, погађају. Тодор је срачунао, да су, за пет година, потрошили пун дукат кахве, рачунајући по 365 дана у години и само по један ибрик кахве дневно. Вуко је опет рачунао, да га пијевац запада тридесет гроша

годишње, не рачунајући то, што мора трпшти његову

дреку ш скакање по дућану...

Но ни њихово погађање није могло трајати сто тодина ... Стари Вуко разбоље се једнога дана... Одавно га нешто у стомаку стезало, па је мучио и патио се. Сада га то обори на постељу... Он леже, а сви прорекоше, да се више дигнути неће.

(де -неко и Тодору, да му јави о томе.

— И хећими:) су, — вели, — казали, да му нема лијека...

Тодор то саслуша некако мирно, као вијест, којој се надао... Не одговори ништа... Само баци кукурува пред пијевца п поче уређивати пешто по дућану..

') љекари.

Убрзо се откани уређивања.

Учини му се, као да је чуо бахат Вукиних корака и оно сипљиво дисање... Окрену се... Никога није било... Само је пијевац мирно кљуцао кукуруз... Тодор погледа у Вукин дућан, као да се надао, да ће га тамо видјети... Дућан је био затворен... Тодор сједе и замишљено поче куцкати ногом о тле.

— Данас ми нешто необично, — рече сам себи, након дуже почивке. — Нема никога, да ријечи проговоримо!... И устаде, па, мимо обичај, поче ходати испред дућана... Гледао је низ чаршију, мислећи зар, да ће тамо кога угледати...

Додија му и то...

Опет се попе на дућан и љутито отјера пијевца, кој: се спремао, да му скочи на раме... У дућану равбаца некакве ствари, — и ако му нијесу биле на путу, а чибуке отури у крај, да их не гледа...

— Баш необично — рече опет...

Па нареди кахву, да се разабере-... Препоручи кахвеџшји, да му испече јачу, а он приправи шећер, да је добро заслади. -

И, за чудо, — кахва му некако ољутава. Ни близу као оно прије!...

— Ово је само врућа вода! — узвикну.

И поче шетати по дућану, гледајући преда се. Замислио се... Није чуо ни кад му је дотило једно момче на дућан... Тек кад га је дрпнуло за рукав, он се трже...

— Послао ме Вуко и пшта те: јеси ли се смислио и хоћеш ли му дати чибук 2...

Тодору као да нешто паде на памет...

— А, тако ли је! — викну. — Начинио се 00лестан, да ми га јефтиније измами, па да ми се сјутра смије!

— Даће ти дукат и по! — рече момче.

—- Јок! Не дам га друкчије, него њему у руке.

— Он не може...

— Е, ја га не дам!... Кажи ти њему: ако је он мајстор и ја сам и да ме неће преварити!...

Момче оде.

Тодору као да мало лахну на души. Увуче руке у џепове и поче звецкати некаквим кључевима. (Опет поче рачунати, колико је попио кахви са Вуком заједно.

— Вала да је ш данас дошто, па нек пђе још ибрик. — рече.

Тај читав дан није мировао. Није ни ручао, ни вечерао“... Ходао је, стењао, уздисао... А све му нешто празно, нешто као да фали...

Васпао је тек иза поноћи.