Bosanska vila

Бр. 4.

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1903.

Стр. 69

је увијек поболијевало, па тако изазвало њено сажаљење. Дјечјом брзином посумња да је мати огорчена на дијете пи да се стиди кржљавог, бљедоликог Тотија. Гдјекоја случајна ријеч госпође Мидлтон појачаваше ту сумњу, док на пошљетку не дође до збиље. Мислећи да се Тоти хотимице занемарује, вјеровала је да је презрен. Тако се побуди у њеном срцу љубав према болесном дјетету. За то пређе на његову страну и постаде му бранитељ. На жалост, тај чисти осјећај љубави према брату, био је помијешан зловољом према матери.

(С дана на дан расла је та њена љубав према Тотију. Као са неким особитим поносом гледала је да то сакрије од матере и сваког другог.

У кући се држало да Нина не воли дјецу. Често би јој то мати пребацила. »Неке дјевојке знају бити тако њежне као старије сестре, а Нина никако не мари за млађе.« Нина би на то само напућила усне и закопала још дубље своју тајну, а на лицу би јој се показао израз поноса п ћудљивости. То би поткријепило мишљење њене матере, да је Нина најчудније и најнепојмљивије дијете.

М.

Свршивши своје лекције на четврт прије два сата, мале Мидлтонове оду горе да се спреме за доручак. У часу се Цецилијина глава створи изван прозора и у исти мах врну је натраг.

»Нина! Ево их пи три коња и све; ходи да видиш !«

Нина је прала руке, па не дође одмах.

»Два су господина, осим кочијаша. Један је онај млади, што га често видимо, а други је нов. Изгледа као један »како сте.« Ено изиђоше! Ходи да видиш! «

Нина приђе прозору. Руменило јој нагло обасу лице, кад у новом господину познаде Лорда Вордлоа.

>»днаш ли како се зову она колаг« — запита Цецилија узбуђено.

»Не знам« рече расијано. закаснити, иди се спремај!«

Она остаде гледајући лорда Вордлоа. Увјерила се да је лијеп. То је мислила писати Мервину.

Он разговараше с кочијашем и скреташе велику пажњу болесној нози једног коња. У том неко мало дијете излеће из штале. Он се окрену, потапка га по глави, саге се и нешто му говораше. Нини се учини да му даде нешто. Кад пођоше у кућу, лорд Вордло окрену се на дијете п махну му главом.

»Цецилија ти ћеш

За све то вријеме Цецилија се није ни почела спремати. На њен ужас звоно заввони и госпођица униђе да их одведе. |

»Ах, шта ћу чинити2« викну она. Госпођица одговори да морају ићи, јер је боље да закасни једна, него три. Тако одоше она и Нина, оставивши Цецилију у смртном страху. Страшна је то кривица за-

каснити на доручак. Кад дођоше у трапезарију, не нађоше никога тамо. Слуга их обавијести да госпођа Мидлтон неће доћи за десет минута, али је поручила да је не чекају.

»А господин пуковник 2“ — упита госпођица.

Он је био нешто у послу. Одмах ће доћи. Нини срце брже закуца, помишљајући да ће тако брзо видјети Мервиновог очуха. Да јој је знати гдје ће сједити! Њој с једне стране сједи госпођица, а с друге Цецилија. Да нешто сједне управ према њој. Тако би га могла добро видјети.

Врата се отворише и униђоше три господина. Нина, којој је руменило ударило у лице, изгледаше врло лијепа.

Отац јој приђе п пољуби је.

» Добро јутро, моја мала!«

»Вордло, ово је моја најстарија кћи. Нина, ово је лорд Вордло. Господин Ли — госпођица Мидлтон, «

И пуковник Мидлтон сједе смијући се. Све је то било против правила. Госпођа Мидлтон није допуштала никакво престављање дјевојкама, а особито није вољела да се Нина истиче на тај начин. Њезино је било »дјецо, кажите, како сте, овоме господину « — и то је све.

Господин Ли се поклони, као да је Нина одрасла дјевојка и учини неколико учтивих примједаба о времену.

Госпођа Мидлтон разјарила би се да је била ту.

Пуковник Мидлтон, у одсуству своје жене, мислио је да је то баш добра шала.

»Скоро ће почети и играти« — рече пуковник.

»Што брже, то боље,« одговори господин Ли.

Али Нина није ништа чула, нити је за што марила.

Њене су очи почивале на лорду Вордлоу. Да ли је се сјећа 2

Није дуго остала у сумњи.

»Ми смо се спријатељили јуче у парку« — рече он пришавши и узе је за руку.

Нина се застиди. Није знала шта ће одговорити, али јој је било врло пријатно, кад лорд Вордло сједе покрај ње.

» Нешто је погријешио Вордло г« — рече пуковник, а он се бијаше загледао у сребрени ћуп, мали нож и виљушку пред собом.

»Ви сте заузели Цецилијино мјесто,« јети Нина.

»Молим Цецилију за опроштење,« одговори он смијешећи се. »Шта бих друго могао урадити 2«

»Којешта, немојте се трудити, ни се покретати. Нека се промијене ствари.«

ИМ, тако остаде, на велико задовољство Нинино.

прими-

»А гдје је госпођица Цецилија 2« запита пуковник Мидлтон. »Закаснила на доручак! Срећа њена, што јој је и мати закаснила!«. Пуковник Мидлтон намигну на Нину.