Bosanska vila

Бр.

1908. БОСАНСКА. ВИЛА 1908.

Стр. 71

Али угледавши живост на Тотину лицу, пригну му "се и шапну му њежно:

»Би ли га волпо видјети Тоти 2«

»Какви су Прнциг« — питаше Тоти.

»То су црни људи, душо, па пјевају п играју.

Тоти се стресе. |

» 0, Тоти, ходи; врло су смијешни«, рече Едмонд.

Нина видећи његов немио поглед, загрли брата и увјераваше га, да га нико неће натјерати да гледа оно, што не воли.

| Пиве

;

»Тоти је муф!« рече Едмонд, али срећом њего-

вом, Нина не чу.

За тим њих двоје отрче, а брат и сестра осташе сами.

Боље нам је без њих, је ли, душог Сад ћемо гледати слике.

Пошто се уморио, наслони она његову главу на своје раме и пјеваше му у сумраку.

Однијели су га у кревет у седам сати, а она се придружи друштву на балкону.

(Наставиће се.)

Џезмија.

Историјска прича од Намик Кемала. С турскога преводи Алекеа Ј. Поповић.

= =о а ХХМТ. 0 |удиа Кирај се необично раввесели. Чињаше О == му се као да је тек дошао на овај свијет, О за то, што је успио отклонити оне погрјешне ТЕ мисли п сумње, које је Перихана према њему | подрањивала и добити од ње милост и опроштај ва оне кривице, које јој је у обманама учинио. "Али, осим тога, највећа му п најмилија жеља бијаше, да Перихану придобије за себе, да је по ново очара љубављу, за којом, бев сумње, гине и она. С тога науми покушати срећу задовољити је, па показавши _јој свој пјеснички дар, код првог новог састанка испјева оваку пјесму:

Судбина. божја, узроком родитеља, баци ме у овај свијет. Родих се као владарски син, а остах го, као највећи спромах. Тијело ми бјеше голо и слабо, жудно хљеба п воде. За капљу млијека деро сам сем плакао. Да ме ко мудар тада погледао, рекао би да не

наличим божјем створу. А дјетињи ми дух бјеше не-

миран, јецаше као окован роб. Јер се одвоји од свога мјеста, гдје раван бјеше једном створитељу. Непобитни су докази ових чудеса, да Бог показује своју моћ п у дјечјем лику. Не знам каквим узроком нешто мп викаше: Расти и развијај се, нећеш остати, гдје си, јер долазак твој на свијет има друго значење. Дође ми снага на слабо тијело, почех ходшти необичним изненађењем. Пузање ми брзо прође, и почех расти у висине, укину се повој, колијевка пи љуљачка, а за овим насташе друге забаве. Моје помајке на сваки покрет пажљиво гледаху, а ја се ипак осјећах у неком новом господетву, ш ако дјетињство пролази као сан, оно се ипак осјећа као слатка јава. Ја бих желио да опет будем то, али немам моћи да се повратим у дјетињство. Кад бијах као дијете, околину своју држах као анђеле, а овај свијет као рај. Опет поче божји глас озго викати: Расти, расти п развијај се, јер не ћеш“ остати гдје

(Наставак:)

си, труди се да не останеш без душевне хране, без науке. Осјетих да учим науку, дадох се на муку и добих науку. Без сметње, трудом за мало постигох много. Коју год књигу узех да читам, заносно мислих да је то моје дјело. Мој осјећај и труд сложише се, јер све што сам учио, то сам и упамтио. Све што сам с научењацима разговарао, ни од једног противности нијесам имао. Највећим научењацима моје ријечи бјеху од важности. Моје мисли слагаху се са најстаријим божјим наукама. Чак сам учио п васионе знакове, али их нијесам могао никако докучити. Но ипак не престајаше онај глас озго, тјерајући ме на даљи рад: Расти, расти! Само са тим знањем не остани! Поклону божјем не буди противан.

Владаром Крима постаде мој брат, који постави п мене с њим на престо пи тахт. Цио дјетињи живот. оде у заборав, а мјесто тога постаде само сјај. У својој држави уредих правду и ред, попут оне чувене Џаферове правде; ријешио сам се био обновити цијелу државу, да не оставим ништа у рушевини; шта сам наређивао, то је било вршено, никакве противности нијесам имао, народ је био радостан и задовољан у свему, љубљаше ме и вољаше неограничено. Тако држава моја цвјеташе као ружа. Моју доброту цијењаше народ п свуда причаше то задовољство. Али ипак не престајаше онај глас озго, који ми шапуташе овако: »Расти, расти! Овај је свијет ништаван. Ко му се клања, тај је гори него луд човјек«.

Кад је Адил Кирај све то спјевао и једне вечери почео препшешвати на чисту хартију, ненадно уђе у његову собу Џерихана и запшта га: Ако није што тајно, могу ли и ја видјети и прегледати то што пшшпете2 Како не, одговори Адил, ја ништа тајно нијесам написао, него сам саставио једну китицу својих мисли и пдеја, да их оставим у аманет онима,