Bosanska vila

Бр. 4.

Не узимљи умље за безумље, Не стријељај змаја огњевога!« То му рече, па се растадоше. Удари се војска на бојиште,

А поче се крвца прољевати. Боже мили, на свему ти фала, Ја кад било око полу дана, Кад јекнуше велике планине, Земља јекну, испод неба звекну, Заратише змаји и соколи

И нагорке виле из планина. Док налеће змаје и соколе, Посред боја п поља Косова, Изнад бјелог Јанкова шатора. Стаде писка сивога сокола,

У зубима змаја огњевога.

Док завика вила из облака, Посестрима турскога сокола: »Ђе си, Јанко, да би те не било Удави ти змаје огњевити,

Твог сокола, Банова Секула! Кам" ти шивке, усахле ти руке 2 И тетиве, што гоне стријеле > Те стријељај змаја огњевита!« То је Јанку врло чудно било, Што говори вила из облака, Па дозива слугу Војислава: »Војиславе, моја прва слуго, Јеси л' чуо, ако Бога знадеш, Од банице Секулове мајке;

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Је л' змајевит дијете Секуле > Ал змајевит, али соколовит 2« Проговара слуга Војиславе: »Господаре, од Сибиња Јанко, Јесам чуо кад је говорила, Твоја сестра, Секулова мајка, Вмајевит је дијете Секуле!« Опет виче из облака вила: »Ђе си, Јанко, изгубио главу! Као што си сестрића Секула!« Три пут вила Јанка дозивала. Види Јанка, кукала га мајка, Превари га вила из облака. Запе Јанко стрјелу за тетиву, Па стријеља змаја огњевога. Три пут Јанко стријеља Секула.

- Кад Секулу ране додијале,

Он испусти из зуба сокола. Змаје паде а соко остаде! Секул баци змајеву кошуљу, Рањен иде Јанкову шатору. »ДАвај, дајко, од Сибиња Јанко, Колико сам теби говорио,

Не стријељај змаја огњевога! Тебе турске виле преварише, Те погуби мене на бојишту, Оета Турцим' на соколу царство. Неста змаја п српскога царства, Турско царство не гоји змајева. Већ мој дајко, од Сибиња Јанко,

Стр. 75

Ја ћу теби сада умријети. а Оспјеци моју русу главу,

Па је носи кујунџији Мирку, У Будиму граду великоме, Нек повлати моју русу главу, Па је шаљи до Сибиња града, Те даривај мајку и љубовцу, МИ сестрице, сиње кукавице, То изусти џа душу испусти. Шћаше Јанко себе погубити, Све од јада шта је учинио. Ту Јанкове пе дадоше слуге. Виђе Јанко, фајде не имаде, Што изгибе на хиљаде војска. Диже Јанко из Косова војску, Оде јадан до Сибиња града

"И однесе сестрића Секула. -

(Он позлати Секулову главу,

Па је спрема Секуловој мајци. Узима је Секулова мајка,

Џа овако стара проговара:

»Ђе си расла јабуко од злата> Ђе ли расла, ђе ли отргана 2 Ђе ли зрела, ђе ли заљевана #« Мртва глава мајци проговара: »Моја мајко, сладак родитељу, Ја сам расла у Сибињу граду,

"А сазрела теби на срдашцу;

Отргнута у пољу Косову, У Будиму златом заљевана!« Из збирке Н. Т, К.

ОДЈЕБДЕИ ПРИКАЗИ.

Историјска Шедагогика за учитеље и учитељице српских народних школа; написао Шетар Деспотовић, управитељ учитељске школе; издање дворске књижарнице Мите Стајића, у Београду; стр. Г—ХШ. и 1— 471: цена, 2 (Свршетак.)

Гдје се па стр. 281. говори о Локу, да нас он, »раввијајући п сувише частољубље, подсјећа па васпштање језушта« — мислимо да је мјесто »частољубље« требало ставити — славољубље.

На стр. 291. гдје се каже да су Словаке притисли Угри,« правилније би било да се каже — Маџари. И ако су Бугари у 18. вијеку чамили у турском ропству, опет се не може рећи, да се »о њиној просвјети у том времену нема шта говорити.« Код њих као и код нас, бугарска црква и манастпри у том времену вршили су: своју просвјетну - мисију, у колико је то било могуће. — 555

Називи »Русини« п »Рутени« (стр. 374.) за галичке Русе нијесу умјесни, јер Русин (Рус-ин) исти је облик као п Србин, те као што се не може рећи Србини, тако није добро ни Русини. Право пародносно име овог словенског племена јест Рус — Руси; а називи Русини и Рутени измишљени су од словенских непријатеља, да би се тим у народу утрла успомена на сродство с великим руским народом. Са галичким и угарским Русима у Аустрији исто је што п са тамошњим (Србима, којима су наши народни душмани наметали и измишљали сваковрсла имена, као: Раци, Расцијани, Илири, Власи, Морлаци, Ркаћи итд. само да би тим утрли успомену на славну прошлост Србинову.

Мислимо, да је сувише претјерана осуда сталног стручног надзора, који је 1898. заведен над народном школом у Србији. Гријех је у једној историји тврдити, да тадањи надзорници нијесу били »довољно стручно спремпи, и да се надзор још у почетку изметнуо у чисто административни. «

И ако је непобитна истина, да неки од тада-