Bosanska vila

Стр. 82

1908. БОСАНСКА ВИЛА“1908. Бр.

ст

цеговином, имала је, а има и данас својих великана и родољуба, који се жртвују за свој народ п његове светиње. Ти великани, те сјајне звијезде на српскоме небу: горски хајдуци и свештеници заједно са народом кров више-етољећа очуваше у овим српским земљама српске светиње, српски тип и карактер, једном ријечи све што Орбина Србином чини.

— Данас наша »Вила« на својим српским крилима доноси лик горског хајдука, јунака и борца за ослобођење — Петра (Пеције) Поповића, прозваног и Петровић. И

У убавом дијелу питоме Босне, бива у Крајини љутој, рођен је Џеција, а у селу Бушевићу, између Новог и Крупе, близу Уне. Задруга јунака Петра Поповића. односно његова оца Џетра и матере Руже, била је велика и чувена. Браћа Пецијина бијаху: Нико, Стево, Ђуко, Никола, Миле п Лазо; сестре Јока и Стоја. Као мјезимче у оца и матере, Пеција је у млађим годинама чувао благо. Међу својим парњацима у селу и свој околини био је најхрабрији, највјештији за сваки посао. Приповиједају, да Пеција, још као дијете, није се ништа бојао, а све би пушке од оца и браће узимао, носао и вјежбао се у гађању. Поповић је био за сваки посао као печен, па га од милине отац и мати прозову Џеција, а по оцу Петру проввао се у Србији Петровић.

У двадесет и другој години свога живота Поповић одбјеже своју стару мајку, а прибјеже гори у хајдуке. Дружина га изабере за харамбашу. МИ, он хајдуковаше скоро пет година дана, ама поштено и човјечански. Стари људи у нас у Крајини веле, да на далеко није било поштенијих, бољих, храбријих и правијих народних осветника п бранитеља, као што је био Пеција и Нико Бунић из бихаћке околине. | У Пеције није било хатора, он није радио по чимбуру, већ по оној српској:

»Ни по бабу, ни по стричевима, Већ по правди Бога истинога. «

Свагдје је пејачег, слабијег и сиромашнијег штитио и чувао; био је спротињска мати, јер све што би њему и дружини претекло, сиротињи је давао.

У Пеције била је тврђа вјера и ријеч од камена.

Године 1858. букне у Крајини устанак за осло- -

бођење. Душа томе устанку био је Пеција, с тога се та буна око Костајнице у Кнежпољу ш зове »Пецијина буна,< а око Бишћа »Дољанска буна,« јер је на Дољанима највећи бој био. У томе устанку (који је трајао само два мјесеца) Пеција се показао као славан и јуначан борац и вјешт вођа за крст часни и слободу златну, али све бадава бијаше, јер јача је сила од међеда, а два љешника ораху су војска. Пеција због своје доброте, јунаштва и племенита срца био је омиљен код:евакога, па п код наше по крви и језику рођене брађе Муслимана. Прве године свога хајдуковања био је на зимници код диздара (ваповједника града) Бадић Мехмед-аге у Новом.

Власт из Бишћа свуда тјераше и тражаше Поповића, па неко прокаже за њ. Пеција да очува част и достојанство Мехмед-аги, преда се сам. Отјерају га у чувену у оно доба — бихаћку кулу.

Како је Пеција на Крајини био чувен, п оглашен као јунак, с тога, помоћу пријатеља и бакшиша, браво остави бихаћку кулу, па прибјеже Козари-планини у хајдуке.

Негдје око 1854. или 1855. по други пут Пеција запане несрећне тамнице. Тада га власт отпреми у Травник везиру. На путу из Бишћа, радознала свјетина без разлике вјере пизлажаше са милоштом пред Пецију. Пратилаца је било много — око 25 суварија. Чудише се како је силна свјетина нагрнула, да види свога јунака, који, као горски хајдук, ни малом дјетету на жао учинио није, него се сав жртвовао за свој народ.

Шеција је познат био као човјек од ријечи, па с тога му чувари допустише да може слободно колико хоће разговарати са својим виђенијим људима. У Варцару рекоше му, да људи намјеравају до Трав ника пошто по то отети га, но Пеција савјетоваше, да лудо не гину и не узнемирују себе п своје, рекавши: „Бог је стари пријатељ мој. 608 свога чува, а ја сам свакако жртвовао живот свој за правду, слободу п крст часни, па се ншшта не бојим до субеног, пш од Бога одређеног дана. амница је браћо за људе, а не за жене.« = |

И збиља Џецијине се ријечи пепуне. Није био ни пуна три мјесеца у хапсу. Спасе се п избави некако, немшле куће, па опет хајд гори у хајдуке.

У децембру 1858. године Пеција је отишао на зимницу у једно село код Петриње, код некога тобоже јатака и јарана Николе Маливука, али га тај несрећни издајник издаде власти, а аустријска власт предаде Пецију у Бихаћ, отклен је одмах, са великом пратњом, отјеран у Цариград, да му тамо суде, јер у Босни за њ суда нема, пошто је сав народ уз њега.

У Цариграду осуде Џецију на смрт, али да се у бихаћкој нахији изврши смртна казна. Пеција је знао турски, а уз то бијаше врло мудар и досјетан, па ће ти судији рећи: »СОваки воли у свом завичају умријети, али ево муке, мене ће до бијелог града Бишћа испребијати п мучити, па волим да ме овдје погубште, него да ме у путу пратиоци мрцваре.“

(еманлије, као мехраметли људи, заштите Пецију. Те његове ријечи плахо им се свиде, па у пропратном пиему оштро нареде, да га се нико ни руком таћи не смије. Још нареде да му се у путу испуне све жеље и животне потребе.

Пратња је у путу благо поступала са Пецијом. Тако дођу до манастира Бање. Ту он замоли пратњу да се подуже одмори, како би могао добро испарити своју болесну ногу, на коју је храмао још из травањског затвора,