Bosanska vila

Стр. 84

оно блато пи испљускује воду. Нађе ли и трунак блата или кап воде у вече, она ће је још горе истући.

Може се мислити, какав је мучан посао био ово за Планинку; јер ма како да је она чистила, вода је кров мемливе зидове провирала ; па докле је она на једном месту била готова, на другоме се већ начинила нова локва, те је морала све на ново почињати. Да боме, да она није никада могла успети у послу, па је тако сваке вечери била злостављана.

Тако се она пуних двадесет дана мучила око увалуднога посла и подносила бој; а кад наста двадесет први дан, Бродарица оде некуда и не врати се пуних пет дана. Планинка није знала где је отишла, и свакога јој се вечера надала, па зато ни за тренутак није напуштала свога посла. Но ипак, сада се осећала нешто лакше; није бар трпела боја нити подемевке бродаричине. Сад се, по који пут, могла и одморити и размислити о својој мајци, својим другама, које по чистоме зраку лете и међу звездама броде, па и о своме побратиму, који је, без сумње, на све стране тражи и који би живот свој положио само да је избави. |

Али како да је избави кад ни он ни мајка. јој не внају где је! —

Тако је дан од дан размишљала и горко плакала. Али помоћи ни одкуда.

гКива сарањена дубоко испод Савинога дна, троводила је она у вечитој тами; и да њезине вилинске очи не трептијаху као звезде вечерњаче, пи да јој у косама, којима је сада место кошуље покривала плећа п бедра, није сијала крупна звезда, морала би се саплетати и спотицати преко гомиле. живога гада, што туда гамиже, сикће и палаца на њу, и беже заслепљени светлошћу, која са Планинкина лица као јутарња зора просијаваше.

П за дивно чудо, да ли са неуморна њезина рада, да ли по вољи неке више силе, оно грдно блатиште и плесан поче све мање бивати ; па и вода која прокапљиваше из савекога корита, поче дан из дан сахнути. Осећајући све већу сухоту, гује и јакрепи равбегоше се у пукотине, где је још нешто влаге заостало, па отуда сиктаху пакосно на Џланинку, чија их вредноћа разгони.

— Сада ме, заиста, неће тући више ! — помисли Планинка, кад угледа око себе ону чистоту и сувоту. И први пут, после двадесет и пет дана тешкога рада, остави лопату и седе у један кут да одахне и да се, у мислима бар, вијне својој мајци, побратиму и другама, које, може бити, баш у овоме часу броде међу звездама.

— Можда је горе сада глухо доба, блага звездана ноћ Где ли су сада» Јамачно у врх Малована)) држе скуп и разбирају о мени! А мој побратим, где

1) На космајском врху Маловану налазило се овда Врвино Коло, где су се сваке ноћи вбирале горске виле, зборилв и играле. Ту су била и „Вилина корита“ где су виле купале своју децу.

1908. БОСАНСКА ВИЛА. 1908.

Бр. 5.

ли је он Је ли подигао народ, бије ли крвнике и равбира ли о мени А ако је он оне ноћи погинуо; ако су га дахије жива ухватили и на колац набили 2

На ову помисао ухвати је таква страва да је почела од страха дрхтати. Једино јој је уздање било у побратиму ; па ако је и он пропао У

И Бог зна какве би је још стравичне мисли самантае, да је силан умор од даноноћнога рада не савлада ; пи она тврдо заспа.

А за свих ових пет дана, од како се Бродарица не појави у бунару, она је са дахијама. у Хаџи-бабиној текији седела и договарала се како да дохакају раји. Сви су били забринути, а имали су и зашта! Онај страховити вихар још је непрестано хујао и тутњио кров Шумадију, а на небу су се час по час јављала таква знамења, каква још нико није запамтио. Међу Турцима настао ужасан страх; а још већма се престравише кад зачуше да је Хаџи-баби позлило. Оне ноћи он се толико препио рајине крви, да је од тога занемогао до смрти. Овде. Хаџи-баба само што не издахне: на небу знаменија; кроз Шумадију опет онај страшни ветар, што душе из Маркове пећине, заталасао и народ пи горе, па се све то смешало и шуми и урла као да се планине распадају. Око Авале подигао се пламен од запаљених турских ханова, па лиже небеса и размеће распаљене варнице горе у тврђаву, те падају на кровове турских кућа. А отуда са. врх Авале, Чарапић, као помаман вук, завија и чупа стене из корена: једну за другом заошијава на београдску тврђаву; и кад год стена полети, он очајничким гласом завапи:

Планинка ! Ој, Планинка !

Од ових силних кршева, што их, помахнитали хајдук, од туге за својом посестримом, заошијаваше, рушила су се у мливо многа мунарета: а већ ни један мујезин не усуди се више језан учити.

Вабринута Бродарица, забринуте дахије, не знају куда ће пре и како да помогну Хаџи-баби. Умре ли он, умреће им п сила; оздрави ли он, онда ће лако они п са Чарапићем и са оживелим горама и народом. Али где да нађу лека кад је Хаџи-баба, који би једини

· внао да им га каже, заковрнуо, лежи полеђушке као

изваљени дуб, трбух му се надуо, пскрљештио очи па их не миче са своје посестриме, Бродарице, која му метнула главу у своје крило, па га милује и шашољи по бради, не би ли му се, колико толико, језик одрешио.

Али језик, већ пети дан, никако да се одреши.

Дан из дан излећу дахије из града и враћају се Хаџи-баби ес понудама; један му доноси свежу хајдучку главу, други пун сахан свештеничке крви, трећи живога (трбина на коцу. Приносе му понуде устима, ама Хаџи-баба ни да их примирише; одбило му се од срца, па кад осети да су му преко зуба превукли, он тако жалостивно застење, а капље зноја,