Bosanska vila

Бр. 5.

крупне као песница облију му чело, да је Бродарица очајно викала: »ностте, нос'те, умреће!«

— Аман, Хаџи-баба! — уздишу брижне дахије, који чуче око њега — казуј одашта ти је лек!

А Хаџи-баба миче вилицама, забобоња нешто језиком, а пстрештена погледа не своди са Бродарице.

— Биће да је у тебе лек, посестримо — шроговори велики дахија — јер ето, кад год забобоњи он у тебе гледа. | |

Али која вајда, кад ни сама Бродарица не мога погодити то што Хаџш-баба жели!

Кад би петога дана, побледе хаџи-баба п стаде као нека аветиња. Препаде се Бродарица, препадоше се дахије, пограбшше јастуке п нетремице почеше вребати када ће се из Хаџи-бабе душа помолити, те да је јастуцима, ако је икако могуће, на ново угурају у хаџи-бабине ноздрве.

Не прође ни толико времена колико да се до"бар човек закашље, кад нешто страшно писну из груди хаџи-бабиних; он дубоко уздахну, простења, и очи, које пуних пет дана не свијаше са Бродарице, погледаше на дахије. |

— Тутун! — простења Хаџи-баба.

— Аман, проговорио! — кликнуше Турци весело; а Дилавер-баша са још четворицом најенажнијих Турака, упртише Хапиш-бабин чибук, набише у симбију стог дувана, па када га распалшше, тиснуше му међ зубе.

Дубоко повуче Хаџи-баба пи пусти густ облак дима око себе. Дахије весело закликташе а Турци листом поврвеше, да учине темена пред својом сплом, која се на ново у живот прибира. |

= Е, сад Чарапићу, не плашим се твојих стена ни твога урлшка! — подвикну велики дахија Турска сила не умпре лако, а онај пексијан из пећине може дувати и све горе шумадијске пообарати, али нам неће нахудити!

И наста нечувено весеље; ударише бубњи и свирале, изведоше пред Хаџи-бабу петнаест чочека, лештих од лешших, млађих од млађих; па док су девојке уз дахире и свирке око Хаџи-бабе играле, остали су, заваљени у меке јастуке, ударали длан о длан и певали веселе песме.

А Хаџи-баба пушта облаке дима и, каоно ти човек коме је у трбуху нешто лакнуло, гледа задовољно како се тресу златали јелечићи на пуначким недрима младих чочека.

Но Хаџи-баба и ако осећаше неку олакшицу, опет бејаше још много слаб, да је од времена на време тешко застењао. |

1903. БОСАНСКА ВИЛА 1908.

Стр. 85

= Од чега ти је лек, побратимег — запита га, Бродарица, која брижно пипаше отечени трбух Хаџи-бабин. У

— Девојка са звездом! простења Хаџи-баба. — Шта велиш, побратиме 2 Па то је моја робиња»

— Да ме ожените њоме! — стењаше Хаџи-баба гладећи се по отечену трбуху.

Кад Бродарица зачу од чега је лек њезину побратиму, засја од силне радости. Веће и грђе пакости не би она нигда могла измислити Планинци, но што је ова, да је начини женом Хаџи-бабином. Чим се то збуде, горске ће виле процвилети од бола и срамоте; а Авалкиња и сестра јој Равијојла биће тада потпуно уништене. -

— Аферим, побро, довешћу ти Планинку!

= И то да знаш, посестримо; онај махнити ђаурин што урла п гађа стенама с Авале налетеће на град: али ако Планинка до тога дана буде моја жена, он неће града узети.

— Ама, видши ли колике стене он отуда баца! — рече велики дахија. — Како би било да те још сада спустимо посестрими у бунар, те да те која стена не погоди 2

= Не брини! — простења Хаџи-баба — Мени нема смрти без сабље с очима!

Дахије не разумевајући ово, погледаше у Бродарицу. =— Познајем ту сабљу — викну Бродарица Њу нико под небом нема; она је далеко, у стени забијена, и докле год наш крвник спава, она ти ништа, не може.

= Он дише; зар га не чујешг — рече Хаџибаба и јекну од једа слушајући како се једно мунаре сруши под ударцем стене, која у томе часу са Авале полете.

= Планинка! Ој, Планинка! — захори се у томе часу громовити глас са Авале. Турци мишљаху да то ветрина шуми; али Бродарица је разумела; па би га и Планинка можда под земљом чула, да, у томе часу, није тврдо спавала.

= Машалах, побратиме! — викну Бродарица Зашста, нигде лешше хануме од Планинке! Одох, да је обрадујем, па онда, да покушам срећу док још онај крвник спава, те да му сабљу ослепим.

И Хаџи-баби лакну кад му посестрима ово обећа; апетит му се наново поврати и он зажели да пије.

(Наставиће се.)

даће