Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904. |

Стр. 148

Пете године била је у Петрограду Туркестанска изложба, гдје је п Верешчагин изложио неколико својих слика, које колоритом опомињаху на школу његовог париског учитеља Оеготеа. Верешчагин и по други пут, послије те изложбе, одлави у Туркестан, у ком је сад проживио пуну годину и по. У том се времену упознао са Скобељевим. Тад је Верешчагин приљежно скупљао п изналазио грађу за свој даљи рад. Из материјала прикупљеног у Туркестану израдио је у Минхену много дивних слика, које су му пронијеле име по читавој Европи и прославиле га. Те слике је израђивао све до прољећа 1878. године. Одмах на овом мјесту изнијећемо, како се по читавој Европи ширила слава великога баћушке.

Верешчагиново име прочуло се у Европи и проввучало је кроз читаво европско јавно мњење године 1878, кад је приређена изложба његових туркестанских слика у кристалној палачи у Лондону. () њима се енглеска критика изразила веома ласкаво, обасипљући неисказаном похвалом умјетника и његове успјехе на пољу сликарском. Није било ни једних новина, да нијесу хвалиле умјетника, његову силу и оригиналност и необични таленат. Умјетник је проучио типичке стране азијатских крајева Туркестана, које Русија бијаше освојила и над којима владаше. Ти крајеви били су слабо познати; тек Верешчагин својом мајсторском кичицом открио је све оно што је сачињавало њихову карактеристику. До најтањих скрупула он је приказао живот унутарње Азије, начин живота њених становника, њихове навике и обичаје, као и културни утицај Русије на покорена племена. Умјетник је био пун енергије пи издржљивости; премда је то било, спојено с огромним сметњама, незгодама и тешкоћама, ипак је он пропутовао кроз све крајеве Туркестана: пролазио је кроз простране степе, ишао је преко њихових лука, преко мочварних и неплодних баруштина; долазио је у оазе и: мирисава поља и вртове гдје се одмарао; пропутовао је огромне просторе, којих се још култура није ни дотакла, залазио је тамо, гдје станује тигар; пењао се п верао по горама и излазио на њихове сњежне врхове, па се за тим спуштао мирним језерима, проучавајући постојано људе и упознајући се свестрано са њиховим навикама и животом. Ни једна карактеристика тих народа, што их је посијетио, нпје остала сакривена пред његовим бистрим оком и проницавим духом. Са једнаком љубављу и пажњом он је проучавао Сарте, Таџионце, Афганце и Индијане, Чак је залазио и у Западну Кину, у кулџинску област.

Тада, у својој тридесет трећој години, изложио је Верешчагин у Лондону 250 комада различитих скица и слика. Читава колекција одликовала се заокругљеношћу, темељном израдом и разноликошћу“ Ношња је била до пошљедње трачице тачно и вјерно представљена ; грађевине и њихова орнаментика

(украси) били су прави архитектонски модели, лица су му била пуна израва и одређености попут фотографија. Умјетник је успио да у 30 слика очигледно прикаже васколики живот туркестански.

Највеће узбуђење, том приликом, изазвала је његова величанствена и прва слика, која је престављала страхоте рата, у чем јој и јест значај. Посред степе огњем опустошене, међу сасушеним огорјелим дрвећем, око кога облијећу и круже орли и гаврани,

гиздиже се у висину брежуљак од људских лубања,

на којима се виде резотине од сабаља и шупљине, кров које су стријеле прозвиждале.

На ту своју слику ставио је Верешчагин саркастичан натпис: »Апошеоза ралпа. Посвећено свима минулим, садањим и мовим великим освајачима « Из те слике избија узвик протестовања, осуђивања и огорчења противу ратнога варварства. Таком »прослављању« туче и бојева посветио је умјетник и даље своје дјеловање. Црта војну и ужасе који је прате, слика својом кичицом, како то чудовиште плијени све п прождире тековину, крваву зараду и добро народно и како сише и пожудно пије најбољу и најснажнију крв крјепких, младих и здравих људи.

Од других слика, које су изишле испод његове мајсторске и увјежбане руке, једна од најпојетичнијих јесте »Заборављени.« Ту је приказао војника, опасно и тешко рањенога, који се свалио на земљу са равбаченим рукама и ногама; његови убојни другови уступају с бојишта и већ су одмакли, да се једва назиру у даљини; около су суморне и красне планине, са којих све ниже и ниже слијетају орлови, равмахујући својим великим крилима. Један вран стоји на бијелом кафтану, на прсима рањениковим, па својим криком позива своје друштво на благовање, на заједничку част од вруће крви и свјежега меса мученика, који се налази у смртној трзавици. Са те слике чисто нас запахује пјенушава крв и она нас потреса, својом истинском и силном дикцијом. Све његове слике зборе истом таком ријечју. Треба само видјети: »Сустигнути,« »Опкољени« »Предајте се,« »Смртно рањен,« »Нека улазе,« »Тако заповиједа Бог« — све те велељепне творевине моћне његове фантазије управо вичу противу рата, а та вика ужасно далеко допире и разлијеже се. Нарочито сад кад се разбуктала руско-јапанска војна, болесно утиче на нашу мисао његова слика »Ушли.«

Читава гомила мртвих људских тјелеса, палих руских војника, лежи на путу, који се спушта окомито и стрмо од тврђаве. Други војници у бијелим плаштовима носе своје побијене и рањене другове, с тврђаве се лепрша руска застава, испод које пролави руска стража. Управо као да је та слика узета, из Порт Артура!