Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Луна Ћеловић БЕОГРАД

|шка Сејемее

Послије ручка скупила се весела Србадија, па занграла коло на Дробњаковом гумну, близу куће Токове. |

Момци се натјецали који ће прије и више поиграти с Маром Токовом, па се с њом, по обичају, цјеливати.

Она је штрала, да су јој завиђели на скоку и окрету.

Пред самн мрак кад је п коло требало престати, завика Јелена, жена Глига Ћеловића, скоро удомљена невјеста: »Ах, куку ти га је мени! Друге моје, испао ми је с прета вјенчани, златни прстен!“

Сви су га тражили, али узалуд. Јелена обећала даривати свилену мараму ономе, ко би јој га нашао. Сви су јој обећали да ће јој га и »без хвала »донијети, ако га нађу.

Прошла. три-четири дана а топли јужни вјетар, с тихом кишицом, раскравио снијег, који се био следно при крајевима Дробњаковог гумна.

Прстен пао н пробио снијег, па кад се снијег растопио, нашла претен Мара Токова, која је чешће шила да га тражи.

Мара одмах казала оцу ш матери, и отац јој га понпо Јелени, која му се обрадовала као зора сунцу.

ЧШуб за то п Алекса Дробњак, па му се учинило штета образу, што се је случај десио на његовом гумну па рече: »Тај је прстен био украден, јер га не могоше наћи оволики образи оногај дана, а сад га мога наћи и сама Мара Токова! Ствар се догодила на мом гумну, код мог поштеног шљемена, па зато хоћу суд!«

Ствар се суђама«.

Токо, жена му и син скочили на Мару, да им право каже, ако се преварила! Мара им свагда одговарала: »Нијесам с њом играла нити сам јој га могла с прета дићи; но жив ми брат Никола нашла сам га при пижуну од гумна онај трен, кад сам вам га донијела!«

пријавила _ »господским

ЕЗ

Јовањ-дан по Божићу слава је светог крсног имена многим Бањанима.

По божићњој прослави шљегла у Рисан јованштанска турма. У турми се налазио Ђуро Огњеновић, из Бањана, Токов рођак.

На повратку из Рисна турма починула на Смоковац, јако здрави и укусни водени рисански извор.

Ту Ђуру стидно приступило лијепо ђевојче. Цјеливајући му руку, оросило га врелим сузама. Дјевојка му кроз плач проговори:

· »Стрико! аманет ти тешки предајем: води ме собом у свој дом и скапулај од тешке напасти !«

Маре! а шта ће рећи твоји >« упита Ђуро.

»Они хоће да ја признам да сам прстен украла, а кад нијесам, не могу рећи да јесам, па ће да буде

рисанским

Д Ме ЈЕ ~ " те А. = суд! Убићу се, утопићу се, или ћу се замаћи, али ту

бруку и грдило нећу доживјети!«

» Дакле, тип га нијеси украла 7 «

» Нијесам спасенија ми ш тако ми био жив једини брат Никола; но сам га нашла онај трен, кад сам им га казала. Право ти кажем, тако ми Бог јадној пи уцвијељеној дао доживјети, да сваки дозна да сам за ово права као светица!«

Ђуро увидио да је Мару страх омео и пореметио јој здравље, па му тешко на срце пало, те јој рече: »Е, па добро! Ти ћеш с те стопе са мном, па што је мени Бог да, то ћеш и ти имати! Лијепо ће те држати стрина, рођаци п родице, а ја као да си ми рођена; ма, не бој се ништа, страшљивице једна, но ми се тресни, а ја ћу се за то с Током рачунати! Ти ћеш код мене остати све док се твоја правица не освједочи!«

Она му у знак благодарности поново приступи руци, а он јој ставио очински цјелив на сјетно чело, па. с њом окрене уз рисанске стране.

65 55 23

У кући Ђуре Огњеновића све окренуло на љепше милије, уредније п веселије.

Мара је сву кућу прочистила и уредила, по приморски, па Ђурова кућа постала најгосподскија у мјесту. |

0 свима правницима Њурова је кућа свагда пуна бањанскијех главара, који прије нијесу знали ни како јој врата стоје. Мило то Њуру па се и он побанио.

Глас о Мариној љепоти, доброти и људскости допро им до града Никшића. |

Дан, по дан, док дође и зимски Никољ-дан, слава светог крсног имена Ђура Огњеновића.

У очи славе, ама таман кад Ђуро с пријатељима, званицима гологлав запаљиваше свецу свијећу и окађиваше благословеном смирном п тамјаном, што му је дао игуман светог манастира Косијерева, одјекну пред кућом јаки топот коњских копита.

Ђуро истрча на врата а намјерник: »Добра вече у поштени дом, и наздравље свето крсно име!«

Ђуро му прихватио: >» Добра ти срећа! На здравље и с тобом заједно! Добро доша' и напријед!«

»Хвала ти образу, а за то сам и доша'!«

Дивном момку у господском одијелу са сребропозлаћеним оружјем учинили мјесто за трпезом.

Пошто је спо, извадио је из шпага од зелене, златом извезене доламе повећи калуп сапуна и пружајући га Ђуру рече: »Молим те даривај стопаницу, нека зна, да јој није дошао Оријатовић, него српски кољеновић бег Мушовић, из града Никшића. «

Сви се зачудише, поново га поздравише с добро доша' и учинише му част са устајањем.

Стопаница прихватила сапун, па му приступила, и на његове очи сапун цјеливала, у знак да му дар цијени и с благодарношћу прима.