Bosanska vila

5 50

1908. БОСАНСКА ВИЛА 106

- Бр 8.

По скупила се Србадија. из субједних.

кућа па зашграла коло. У колу је одвојила Мара Токова љепотом ш висином.

Није смјело да прође весеље без гусала, па "домаћин приншо гусле најприје бегу Мушовићу. Бег их цјеливао па превукао, а оне дивно зазвониле. Јасни и здрави бегов глас дивно сложио уз тајанствене звуке јавор-гусала:

» Све у славу Бога ислашнога,

4 за здравље честиштог султама, И поштеног брата домаћима, И ко му се у дом тридесио !«

За овим је одмах започео:

» Кути војску српски цар Лазаре, Од Србије "јеле гостодаре,

Од Србије пч Херцеговине,

Части Босне ц Маћедоније !«

Бег је испјевабо сву дугу пјесму о косовском боју. Особитим је заносом прогуђивао шири спомену цара Лазара, светог мученика, Милоша Обилића, Косанчића, Топлице, Југовића и других јунака; а с неком малаксалошћу и очитим презрењем при спомову о надајн Вука Бранковића. |

Сви се испрва чудили што је бег дошао, јер прије није никад ту ни вавирио; али им свима мило а највише Ђуру, јер као мисли, чуо т он ред у кући, па се повео за главарима.

за његов

Још шрије него је осванула зора св. боца Николаја, Мара је растопила на ватри енијега, да се гости умију. :

Читаоци ће разумјети да воде није | било у бли= зини пи да се становници у ПРВО ЛОТ временима, | снијегом служе.

Кад је Мара из коситерног ибрика лила да се бег умије, гледала је у земљу, а и бег није њу ни једном погледао у очи. Та, Марина стидљивост, коју је цијенио као најдражи ђевојачки урес, запаљивала, му је срце јачом силом љубави.

Кад је бег пред кућом довршио сабах, вратио

се у кућу ла док су остали гости поустајали, уредили, умили и Богу се помолили, он је сву кућу разгледао са свом радозналошћу. 5 Задивио се бег кад је видио, да у кући нема. ни трага од прашине, чађе ни паучине! А они, исти вагани, ножићи, трпежњак, ручници и све остале потребице, с којима су у очи свете славе вечерали, биле су чисте п уредне, као да се с њима није у вече служило; и све остале ствари на свом мјесту, да би их човјек могао наћи и ноћу без“ свијеће! Радо је признаб, да је урова кућа уреднија него многе градске куће, гдје пма повише була. Мило бегу што се увјерио, да је све истина а и још више него што је прије о Мари добра чуо.

(Свршиће се).

– | = Е

Кроз лиснате гране Блеска сунчев сјај, И тице су, канда,

ата покрива. 5 Оставиле гај!

Околану сву.

У тајио

Алт ко оно изби На пропланак го 2 То је мома, тера. Стадо миљено.

Ох, ала је дивна, Прави мајски пвет, Ето дружбе мени, | Ето цео свет!

Сокољанин.

Па састон

Папуче.

Прича из турског живота, од КЕ. Гати-а. Превео. И. Калуђеровић-Сарал.

ЈЕ

+ = спуштало заладу. и бацало своје косе 6 зраке |- на околна брда и позлаћене кретове и са“о» полумјесеце сарајевских богомоља, Ши~ роком улицом, која је пресијецала турски дио вароши, корачао је стари дервиш. Троми кораци и оборена на прси глава, свједочили су, да путује на далека и да га је умор плахо скрхао. Корачајући тако уз Коваче, тек што дође до врата старог полуразрушеног градског бедема, па мало застаде. Његово одијело бијашше подерано тако,

да се једва могао прикрити. Дугачка тојага бпла му је једини, вјерни друг, 6 којим се никада није растајао. Дервиш "Мехмед-Абу-Џемал бно је по изгледу пуки сиромах и ходио по евијету као ин сва његова братија а 5

Мехмед Абу-Џемал дуго је стајао страм раз-

"рушених градских врата и, опшрући се на тојагу,

крупно нешто мислио. Дервиш би чешће пута логледао својим лукавим очима на оближње брдо у дно којег је био и други турски дно вароши, тако зване Бјелаве, сав обрастао зеленилом ни лијепим.

"воћњацима, Бацивши јоти једном поглед на тај ли-