Bosanska vila

Бр 8.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

(тр=— 159

док Билбија тврди, да га је изгубио пок. Тодо Теофановић из Петровца, у бјегству год. (876. (тако прича Тодина удовица); нови пак ферман да се налази у трговца Симе Чавке у Петровцу.) Теофановић је, по причању т. Новаковића, настојао око једног познаника Батиба, да ферман преведе на српски, али та је у томе смела буна. (Свакако би врло нужно било, да се ти фермани пронађу и њихов превод објелодани.

Са сјеверне стране цркве налазе се остаци некадашњег манастирског дома Год. 1663. списаше рмањски калуђери кондаке у тратезарију свима светим од септембра до августа, и кад се узме у обзир, да је у томе манастиру становало много калуђера, онда се може мислити, како је тај дом морао бити велик и украшен, а данас му се једва и трагови познају.

Из свега овога излази, да је манастир Рмањ у првим временима био врло имућан и напредан, што ће се у неколико видјети и у прегледу његових споменика. Отуда и долази, да је у њему некад — како наводи г. Билбија — живјело до 100 калуђера. Да је овако могло бити, томе је најбоља свједомба исказ

1) Стари Ферман предат је у бјегству год. 1785. личком проти Д. Чучковићу, а кашње бијаше у рукама пок. Гавре Вучковића. На темељу овог германа издат је нови (Билб.).

Срба Бјеловарске крајине од год. 1750. како сеу вријеме пада Бихаћа доселио онамо из Рмња митрополит Гаврил са 70 калуђера.а) Но манастир није дуго на миру уживао тај свој велики иметак. »...„наступише црни дани по народ, и по манастир Ермањ. Домаћи великаши из племена Кулин-бана, мухамеданци, постадоше душмани скромној богомољи, најприје грамзећи да му огромну имовину подстриту, а послије и опстанак му онемогуће. Први нападај на манастир и његову имовину учињен је од домаћих Срба Муслимана, прије православних, а сада бегова Куленовића. Они запале манастир 1563. одузму му и међу се подијеле нека села. Од г. 1565. до 1608. престала је сва важност манастира Ермња, јер му бегови Куленовићи одувеше све, што је билоод вриједности, а број калуђера смањи се на 7—10«. Данас имаде манастир само цркву без звонаре (за нужду подигнута је код сјеверо-взападног краја цркве дрвена звонара), за тим парохијалну кућу из најновијег времена и нешто земље, што је побожни народ купа око год. 1858. за 2 0 дуката од бегова Куленовића, који вазда тврдише »да је манастирско имање само до дамле, докле капље стреха од крова«.

2) Годишњица ИП. стр 259.

(Наставиће се).

—======566060 (ОС б обе

СРПСКЕ ВАРОДМЕ УМОТВОРИВЕ,

Суђеница бега Дервиш-бега.

=

| ука јадна, као кукавица,

е9-5 А преврће као ластавица, И спомиње бега Дервиш-бега: »Мој Дервиш-бег, рано до еџела, Да т је окле сада погледати, И видјети своју несретницу, Не 6' жалио беже погинути, Шта душмани од нас израдише, Рдје нас двоје младо раставише.« Злата се је млада порушила, Од жалости и тешкога јада. Она иде џаму и пенџеру, Пенџеру је плачна говорила: »Мој пенџеру, мој велик чемеру, Дост' сам добра код тебе видјела, Са својијем бегом Дервиш-бегом, Баш уз пуне три године дана, До по ноћи с бегом ашикујућ. Дост' сам пута крај тебе пенџере Своме бегу перчин ишчешљала. Вјетар пуше, а перчином маше,

— Српека народна пјесма. (Свршетак). Пом'јетшасмо брке и солуфе. Све сам зебла од свог родитеља, Да ме не би опазила мајка. Дост' сам тавних ноћи неспавала, Све на срећу своју нијетила, На свог драгог бега Дервиш-бега. А што ми га Боже не натајни 2 Припе печу, обуче фереџу, Чемберима умотала, лице, Пошетала низ високу кулу, Долазила бијелу мејтефу,

А прољева сузе од очију.

Она љуби праге по мејтефу: »Мој мејтефу, велко добро моје, Доста страха ту сам протурила, Била бјена, млада, и карана. Док сам ситну књигу научила, "(Седам хатми млада проучила, Како коју хатму проучила,

Све на своју срећу нам'јенила, На свог драгог бега Дервиш-бега,

А што ми га Боже не натајни > Кад се која сјерота удала,

Ја сам сваку рухом даровала, А на срећу своју нам'јенила, На свог драгог бега Дервиш-обега, А што ми га Боже не натајни 2« Оде Злата свом бијелу двору, Она двору, сватови пред дворе, Из Новога, Салих ефендије. Дочека их остарјела мајка, Добар им је ићрам учинила, Извела их на бијелу кулу, Господску им метнула вечеру, Што је слатко, све пошећерила, Што је слано, све побиберила. Ту су свати ноћцу преноћили, Одморили себе и хајване.

Када сјутра зору дочекаше, Чауш викну, даулхана јекну, Хазурала кита и сватови, Хазур свати, хазур је дјевојка,