Bosanska vila

Стр. 154

Далеко је до Новога сићи, Караће нас Салих ефендија.« Добро свате туде дароваше, Сваком свату од злата чеврме, Чаушима бошчалуко златне, Старом евату чоху нерезану, Дјеверима коња и дјевојку. Отле крену кита и сватови,

И тај данак вазлап путоваше, () акшаму на конам падоше. Јрајепо им на конаксу било. – И ту тавну нођцу иренобише, (јутра опет рано подранише, Па крепуше кита п сватови, ров чифлуке дуге ударише, рез чифлуке бега Дервиш-бега. Болав лежи бегке, Дервиш-беже, Муне двије неђељице дана, ако се је беже разболио,

Џа је срцу гајрет учили), Примако ве паму и пенџеју, Ма сејиуш по своме чифлуку, Даде му се очим погледати, Док углода кићено сватове, Па завика своју робињицу: »Јумријице, моја |обињице,

· Кра ли знала мепи казивати, Чији свати у моме чифлуку, Чуђи свати, оклен је ђевојка 2« Кумрија му мтада говорила: »Мој Дервиш бер дригитостодарту,

Сватови су Салих ефенције, Из Новога, чемерна му мајка, А Ђегојка. пламеншта Зпата, Јауклија тноја Дервиш беже. « Кад Дерви.ш-бег ријеч равумио, Оп заплака, као женокл главај Сузе рони пиз бијело це, Кајно. бисер низ бијелу свилу, Говори јој беже Дервиш-беже: »Кумријице, моја робињтце, До сад ви ми ребиљица била, А од сада моја јовострима, _Би ла бега свога послушала. Ра Та исмани пред сијеле дворе, Кад наљегиу кита и сватови, Па засгави киту и сватове. Овако Бет њима бесјелшти:

»Чујете л' ме два „јевера млада,

И остала кита и сватови, Сељам вам је моја госпојица,

Алемпаха, Дервиш -бега, мајка, _

Да спремите на кснак ђевојку, Касло Беле до Иовога сићи, -

Покивенуће кита јг сватови, И покиснуг дувак и ђевојка,

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904

„ Овђе нема бега Дервиш-бега,“ Отишо је у лов у планину, Неће доћи до петнаест дана,

А камо ли ва два, ва три дана. Кумријице, моја сестро драга, Кад поведеш Златију ђевојку, Не води је у женске конаке, Већ поведи мени у одају <

Кумрија је за браство примила,

Она спаде под бијеле дворе, Кад наљезе кита и сватови.

_ Ту застави кићене сватове,

Овако је њима говорила,

Као што је беже научио: »Селам вам је моја госпојица, Алемшаха, Дервиш-бега мајка, Да јој дате на конак ђевојку. Касно вам је до Новога, сићи, Покиснуће кита и сватови,

А покиснут дувак и ђевојка. Овђе нема бега Дервиш-бега, Отишшо је у лов у планину, Неће доћи до петнаест дана, А камо ли за два, за три дана.« Када чуше кићени сватози, Скаилише под бијелом кулом, И послаше на конак ђевојку. Ну да видиш Кумрије робиње, Уве Злату за бијелу руку,

- Не води је у женске конаке,

Већ управо бегу у одају.

_А сватови на росној ливади, Све попеше бијеле чадоре. Болан лежи беже Дервиш-беже. Кад упаде Злата у одају, Хитро скочи, к'о да не лежаше, Руке шири, Златп полетио, Њему Злата обје опружила, Објема га рукам' загрлила, Све се бегу свија око врата, Баш ко свила око ките смиља, Ну да видиш бега Дервиш-бега, До акшама Злату привјенчао, До поноћи кну је поставио,

Од поноћи ђердек учинио. Када. сјутра данак освануо, Завикаше сватовски чауши:

»Хавур свати, хајд' да полавимо!«

Подвикују кита и сватови, Довикују Дервиш-=бега мајку: _Алемшахо, Дервиш-бега мајко,

Потљи нама с конака ђевојку, _

Да идемо до Новога града, Караће нас Салих ефендија, Што су свати вако закаснили Алемшаха, Дервиш-бега мајка,

Овако се њима заклињаше: А тако ми дина и имана,

'И мојега поста рамавана,

Нијесам је ни очим видјела, А камо ли на конак примила, Већ ако је беже Дервиш-=беже,

__ Те је млада са њим у одаји.

Скочи стара, ко да не сјеђаше, Она иде у мушке конаке.

Када дође одаји на врата, Поче куцат, Дервиш-бега викал» Куца стара и два, и три пута, Никака јој одговора нема. Ражљути се Дервиш-бега: мајка, У врата је ногом ударила, Разби врата на двоје, на троје,

- Док упаде стара у одају.

Кад погледа прнијем очима, Сједи беже на мехку дугнеку, Држи Злату на бијелу крилу, И ниже јој на грлу ђердане, Што но их је беже потргао. Три ђердана дробнога бисера, И три низа жутијех дуката. Када виђе Дервиш-бега мајка, Овако је сину говорила:

»Шта то сине, да од Бога нађеш,

Шта то радиш од туђе ђевојкег« Дервиш-бег је мајци полетио, У обје је руке пољубио,

И овако мајци говорио:

»Бре, не лудуј, моја стара мајко, Моја Злата и прије је била,

– Моја Злата од сад до вијека! - Синоћ сам је нићах учинио,

До поноћи кну јој поставио, _ Од поноћи ђердек учинио. «

Па се беже џаму прикучио,

Он отвара срчали пенџере,

ИМ овако сватим говораше: »Богом браћо, кићени сватови, _

"Селам ћете Салих ефендији,

Ево њему моја сека Ханка, Прије јој је био муштерија, Он је иско, а ја дао нисам, А данас је драга срца дајем, И њезино рухо свеколико, Нек му хатер на свог шуру није, То је тако од Бога суђено, А Златија моја јауклија,

Ја сам Злату нићах учинио, До поноћи кну јој поставио, Од поноћи ђердек учинио. «

" Када свати бега разумјеше,

Сви се евати листом скаилише,

· Причекаше бега Дервиш-=бега,