Bosanska vila

| | 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 155

Док им секу своју опремио, Силно рухо уз њу поклонио, Силно рухо, двадест сејсана, Чиста руха и сребрена суда. Кад је беже све то зготовио,

Ада-тпазар (Мала Азија).

Даде сестру кићеним еватима. Узеше је два дјевера млада, Чауш викну, даулхана јекту, (тле оде кита и сватови, Одведоше Дервиш-бега секу,

о ове <=

До Новога Салих ефеплијт,

А бег оста код бијела двора, Баш са Златом, епојом суђениомЗабиљежио: Ибрахим Хаџи Рагибовић.

Харамбашин бешлук родио дукате.

— Српска народна приповијетка. —

| по један пророк и живио у некаквој пустињи. Колибица му бијаше у једној пећини. Он није ништа друго радио него бројио некакве жуте сламке и из њих прорицао и шта је билом шта ће бити. Кад би га људи упитали: »шта то радиш стари2« он би одговарао: »Бројим гријехове људске по свијету А кад би га упитали како их зна бројити 2 — он би им рекао: »Знам, јер се гријехови и севапи сију као друга сјемења. Кад човјек добро учини, ничу му севапи, учини ли 8ло, ничу му гријеси. А како год човјек сјеме посије, онако му и никне. Ако посије шеницу, шеница и ниче, ако посије зоб, пи ниче му 806. Никакво сјеме не остаје у земљи, па тако је и код људи. Што год посију, оно им и ниче.« Људи су га питали: како се може човјек избавити гријеха кад је сваки грјешан. Пророк им одговори: »Нека се грјешник окрене Богу и преда му се свим срцем и мислима, нека не чини људима оно, што би и њему мрско било да му други учине, па ће му милостиви Бог опростити и откинути гријехове од њега исто тако, као кад косац покоси траву пили пожање зрело жито. А човјек, који се не пролази зла, гријеси му расту све више и више, док га сасвим не окују као дењиз и он сеу њима удави«.

Још је тај пророк казивао људима шта је било и шта ће унапријед бити. Сваки му је дан долазио човјек на коњу и казивао му шта се ради по свијету. Један пут дође онај човјек и застаде много људи код пророка. Човјек стаде пред пећином и дозва га: »(0, пророче!« Он се одазва из пећине: »Шта јег« А човјек рече: >Погријешио један човјек, стврдо се на својим парама, па неће да троши, а има пун ћуп ду-7 ката. Чују то ђаволи, па долете те му запечате ал

а он се несретник пати и мучи код својих новаца и

трпи сваку невољу, глад и голотињу.“ Пророк му одговори: »Ко први у те паре метне свој новац на божје име, нека му све паре буду суђене!«

То су људи све чули, али не знадоше ко је и ђе је тај тврдица. Пророк се разгласи по свијету, па су му људи долазили из далека, да им каже судбину. Чује за њега и некакав хајдучки харамбаша, који је двадесет и четири године хајдуковао и чету водао, па се крене пророку, да упита за своје гријехове —

па помисли: »ама не смијем му ни отићи, јер гпам да их имам много, и сувише. Да пророк почупа сву траву по планини, не би имао доста сламки за моје гријехе.“ Најпослије смисли да иде, па што Бог да, велш, »само да га упштам могу ли се толиких тријехова икад кутарисати,« Дошавши пророку, упита га за гријехе, може ли их се икад опростити, а пророк му одговори: »Мореш, харамбалио, само ако умједнеш. Као што се сију гријеси, тако се сију им севапи, па ђе год си зло учипио, гледај да покрпштт добрим, а Бог је милостив, море човјеку све гријехе откинути, само кад му се окрене чистим срцем.« Харамбаша извади дукат, дарова пророка п рече: »Вала, оче, другога усјева нијесам ни сијо, већ ако сам коме дао пара на божји пут« А пророк му рече: »Хајде, јуначе, паре ти да Бог да и ницало!« Тако се харамбаша врати у чету и поче још више дијелити, не би ли се тако одастао гријеха. Један пут му огладне хајдуци и затраже од харамбашо да штогод једу. Харамбаша се узмучи, јер није пише имао до бешлук пара. Шта ће, поведе хајдуке у село, мислећи, дароваћу ђегод мају, па ће нам дати ручак. Тако пође с хајдуцима изнад једног села и удари на једну колибу. Поред колибе бијаше њива кукуруза. У њиви затеку једног спромашка и го и 006, гдје

дрвеном мотиком окопава кукурузе.

Харамбаша га погледа и рече: Да, јадне спротиње! — па му назва Бога и рече : Ах, јадни дедо, зар немаш гвоздене мотике 2 — па извади они бешлук и даде му га ради севапа и на божји пут, рекавши, да купи за њ гвоздену мотику. А то је био баш онај човјек што су му ђаволи запечатили ћуп = дуката. Дедо, чим прими бешлук, однесе та и баци у _ онај ћуп.

До годину дана нанесе пут харамбашу опет преко те колибе. Кад погледа у кукурузе, а дедо опет копа дрвеном мотиком. Харамбаша уљути што није дедо купио мотику за онај бешлук, па помисли: »Внам да се не кутарисавам гријеха,“ па у оној љутини рече хајдуцима да ухвате и свежу деду. Овда. га стаде тући и мучити, да казује шта је урадио са бешлуком. Кад деди додијаше муке, одведе их до онога мјеста ђе му је ћуп у земљи био закопап и показа. ђе је оставио бешлук. Кад то виђе харамбаша,