Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904. | | _ Бр. 6.

вјети се пророкова благослова, па извади ћуп и однесе заједно са дукатима, а деду остави да се и даље пати п мучи, јер оне паре нијесу његове ни биле,

Бешлук — пет гроша уједно: севаш

пошто је гријехе сијо,

па му гријеси и ницали, а харамбаша паре сијо,

па му паре и ницале., забиљежио од Ане Бугариновића Н. ТТ. К.

— доброчинетво; дењиз = море; кутарисати — избавити.

ОПЈЕНЕ И ПРИКАЗИ,

Др. Светислав Стефановић: Скице 2. стр. 78. Мала библиотека, свеска. 70. У Мостару 1904. Штампарскоумјетнички завод Пахера и Кисића. Цијена 90 потура.

Ову сам збирку скица Стефановићевих одмах прочитао, чим вам их оно, прије некојих 6 недјеља, у руке добио, а када ми паде у дио, да о њима реферштшем, морадох их и опет узети у руке, да их поново читам. Но то не учиних због тога, што су на ме ванредан утисак учиниле, већ једноставно због тога, што импресије тих скица при првом читању тако је мален, да он брво, ишчезава. Овдје изричем и то опажање, да досада у ошште оно, што је на ме слаб утисак учинило, никада“није било од вриједности, јер се само добра пјесничка дјела добро тубе, а слаба се брзо заборављају. Или слабо дјело мора имати нарочитих погрјешака, да их човјек утуби.

Тиме смо изрекли основни утисак СтефановиБевих скица на нас. Када би се само задржали код импресија, ми би много пута пали у погрјешку и

многом и многом писцу пили правди криво учинили,

као што чине многи наши критичари. Наша је тежња да објективно испитујемо и пропјењујемо, а то на овом мјесту већ због тога изјављујемо, да г. Стефа= новић не би могао помислити, да, пошто унапријед овакову импресију износимо и о његовим припов=

једачким радовима, да смо можда нерасположени.

"према његовој личности. Ми га хоћемо само објективно да га оцијенимо, свака рђава намјера од нас далеко.

лично и не знамо, За: то је

Џрема оном што смо напријед рекли, Стефановићеве скице не остављају на човјека ни пријатне - ни непријатне импресије; оне га остављају ровнодушна,

нити буде интереса, ни бимпатија као монотона равница кроз коју морамо једаред путовати.

· Стефановић је до сада већ неколико пута говорио у јавности, како он ехваћа начин и сврху свога писања, па ЂЋемо се и ми најприје на томе зауставити. Колико смо могли разабрати између његових редака, 0 свом начину писања, Стефановић хоће да ради са неком методом. Он хоће да ради по моде"пима, да описује природу и то да на њој посматра што је лијепо, па отуд да лијепо купи и у својим умотворима склапа у једну цјелину — да синтетише. Ми држимо да је то добар принцип, пи ако није ниу чему нов. У теорији је Стефановићев метод добар. Но то још није ни појезија, ни умјетност у опште. Права се умјетност и појезија огледа у примјени тог принципа. Да ли је то олучај код Стефановића >

Ми нећемо прије изрећи суд, док не. промотримо то на једном примјеру.

Узећемо прву причу у овој збирци: Чича Милојева филозофија, да на њој видимо, да ли је овдје Стефановић заиста радио по свом теоретском методу, да ли је он заиста проматрао живот, отуд купио ин= тересантне ствари и склапао у једну умјетну цјелину.

На челу ове скице стоји мото: све се повраћа. Из ових ријечи, или боље рећи из основног значења, ове филозофске изреке створен је читав чича Милоје. Чича Милоје је филозоф п то ни мање ни више већ. природни филовоф. Као што један грчки филозоф тврди, да је све постало од воде, тако чича Милоје докавује, да је земља почетак свега. Ево једног мјеста из чича Милојеве филозофије: »Земља, која: све даје из себе и која све прима у себе,« то је по ње=. гову (чича Милојеву) мишљењу почетак и свршетак свему... »Небо и неки други небески, душевни свијет = само је измишвотина. Над земљом и око: ње су опет друге, можда и друкчије земље«.

>» Ва то је чича Милоје "Јеровао "само у земаљски живот.„« и ТД.

На што ово личиг Очито на екецершт каквог филозофског дјела. Али у ствари оно ипак није то, јер оваке филозофије нема нигдје у књигама. А да ли ју је Стефановић гдје у људи проучавао 9 Не. Таког излагања од простог сељака никада не Бете чути. По једну мисао из свега овога могао је Стефановић чути, али у његову чича Милоју ми не видимо тог човјека, који је то могао изрећи, јер чича Милоје није лице, није. тип, није ни карактер ни у скици, већ једна комбинована имагинарна слика. Читава та чича Милојева филозофија, за коју писац вели да је то »света истина,« што каже, није друго до ла небулозне флоскуле пишчеве ушљед лектире какове филозофске расправе о грчким првим филозофима, које реминисценције немају ни стварне подлоге, ни логичке разложности ни појетске љепоте ни вјеровања.

Велимо, да је можда Стефановић негдје и могао чути по гдјекоју мисао од ове »филовофије,« али ко је то могао рећи, какво лице, тин или карактер, то ми не видимо из ове. скице. Ми не видимо ни. једне живе црте, ни једног својства живог бића на том филовофу чича Милоју. Од чича Милоја писац није умио створити живо биће, које када говори, да се све слаже са његовом унутрашњости = то живо биће није умио писац оцртати. |

__Ја држим, да је Стефановић зашста поступао по свом методу, да је за свога чича Милоја кушио