Bosanska vila

Бр: 2.

хово месо са воловским месом и јели. Таква смрт, а не услед изнемоглости, болести или старости, сматрана је као срећа; јер су сахрањивали само онога, који би природно умро, сажаљевајући што није доспео у доба, кад га је требало појести.

То су исто чинили и Исадонци у Јевропи. Кад је коме умро отац, рођаци су дотеривали стоке, колико је ко могао и хтео, клали је, пекли, секли на делове и јели помешану са деловима тела умрлог.

Такав остатак биће и доскорашњи обичају Цигана, по коме су сахрањивали живе немоћне старце и бабе, по њиховом пристанку.

Ђерманско предање очувало је такође помена овоме варварству. Сигурд, познати витез морских гусара (викинага) на врху свога копља испече срце неваљалцу Фафнеру им по савету птица поједе га. Оне му још световаху да убије неваљала Регина, брата Фафнерова и приграби благо Фафнерово.

Стари Андрофази у Русији били су познати као људождери.

Данашњи африкански Нијам Нијами полазе у лов на људе и хвале се као и стари Скити бројем глава савладаних противника. У јужној Аустралији старији брат убија млађег, са пристанком родитеља, да његовом крвљу и месом ојача снагу своју. Не остављају на миру ни мртва тела. Старије људе радије прождиру но млађе, бирајући најпре главу, очи и лице. На неким острвима не изузимају се ни жене. На Новој Британији, син поглавар племена, с поносом прича како је појео рођену матер. Муж има пуно право изести живу жену. Чак матере не устежу се

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 88

окусити меса своје деце! На Новом Зеланду, Новој Гвинеји, Новим Хебридима, Соломуновим, Маркешким острвима п т. д. свуда је људождерство.

Канибализам, та сурова борба човека са човеком при првом свом појављају, преноси се и на културне епохе образованих народа у разним облицима, као приношење жртава човечијег и животиње ског меса.

У овом тешком процесу, који је човека учио како да побеђује и културно да се унапређује, јавља се пи мисао о тајним појавама душе. Док је противник био у животу, бранио се и борио из све своје снаге; али кад је био савладан, кад је крв његова истекла, нестало је његова даха: жива сила његова куд се дела, шта је с њом Она је постала дух, кога се првобитни човек бојао као осветника и гледао начина да га задовољи и превари. Јавља се прва мисао о животу по смрти, о животу душе, која мења облик.

Оенивањем породице ово првобитно негативно познавање и позптовање душа умрлих, постепено се преобравило у нежно породичто осећање, оличено у поштовању и обожавању умрлих предака и сродника, које је такође требало задовољити; јер незадовољна душа јесте пакосна и осветљиза, као и душа непријатеља. Она доноси домаће педаће, болест п смрт. Настала је потреба да се мртвац редовним путем сахрани, даћом и понудама засити. Основан је обред сахране и подушја.

(Наставиће се.)

о

СРПСКЕ МАРОДКЕ УМОТВОРИНЕ,

Српске народне женске пјесме.

Свеци на слави.

лаву слави Немањићу Саво, оУУ прољеће светитеља Ђорђа. Три му славе, код три манастира, И четврта код бијела двора. У двору су краљи и цареви, Испред двора многа сиротиња, Посједали за пуне синије. Кад је било око полу дана, Ал ето ти три добра јунака, Све у сребру и у чисту злату; У једног је брада до појаса, У другог су џеферли ћемери, У трећег су азбевали златни. Свој господи божју помоћ вичу, Сва господа Бога прихватила.

(Из Сарајева).

Хитро лети Немањићу Саво, Па их сједа за пуне синије. Ту два шуте, трећи проговара: »Ми нећемо пива ни једива, Него само лађане водице

И три крпе платна бијелога, Да уморно лице отаремо.«

Ту је Саво хитро полетио, Три пехара воде набавио

И три нове бијеле мараме. Згледаше се три добра јунака, Те од земље на ноге скочише, Па пехаре на софру турише, 0 мараму лице утираше.

Од воде се вино претворило, На марами три лика осташе. У руке их Сави додадоше,

И одоше из бијела двора. То не били са земље јунаци, Већ то била до три светитеља. У кога је брада до појаса, То је био светац Николаја. У кога су џеферли ћемери, То је био свети Арханђеле. У кога су азбевали златни, То је био светитељу Ђорђе. Походише славу Немањића. Три светачка оставише лика.

Св. Саво и робиња.

Продаје се робиња ђевојка, На телалу на хејам пазару. Купује је злотвор Арапине. Благо броји, очим преваљује,