Bosanska vila
Стр. 84
5
| 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Кад ће прије зграбшти ђевојку,
У ђевојке савезане руке,
Да не море себи кидисати. Докле може зубим доватити, Дотле евоје загризује тјело. Таман Арап да изброји благо,
Ал ето ти млада калуђера, 5:
Он донесе три свитка од блага, Један свитак жутијех дуката, Други свитак драгога камења, Трећи свитак ситнога бисера, Те натфати Арапово благо,
Већ је свитак од жута јаблана..
Није свитак од драгог камења, Већ је свитак од катмер-бехађра.
“ Нит је трећи од ситна бисера, __ Већ. је свитак од ситна босиља.
| Св. Саво и кириџије. Шутовали карван киримије, ров планину о јесенском дану. Спустиле се магле и облаци, Не види се неба, ни истока,“ Нит се знају стазе ни друмови.
Ја ли село ја ли селиштину, Ја л' торину, ја ли прибојину,.
_Бе би могли кутарисат. главу 2«
Нико не зна кроз планину проћи. Док ето ти незнана јунака: »Хајде ва мном, Никола крамаре, Ја ти знадем једног манастира, · Ђе моремо кутарисат главу
Поврвљеше коњи и јунаци,
Таман било пола ноћи тавне, Мало живи сашли манастиру, Излазише манастирске слуге,
М прекупи робињу ђевојку, Опреми је ђе је њојзи драго. То не био млади калуђере, Већ то био светитељу Саво.
То не била три свитка од блага; Није свитак жутијех дуката,
У планине сјевер ударио,
Стоји писка коња и јунака, "Све готово погубити главе. Тада. рече Никола крамаре:
»Не би л' бог дб, срећа донијела, Ко би знао кров планину пусту,
Наложише огањ ватре живе Придржаше уморне јунаке. То не био незнани јуначе,
Што доведе друштво,манастиру, Већ то био светитељу Саво.
Забиљ. тј Милан Бугариновић.
Бабовина. ·
Српска народна приповијетка.
(Мјесто свршетка наставак).
ајмлађи брат рече својој браћи: »Кад је бабо био на самрти наредио је, да сваки по рељу буде старјешина, па да видимо коме ће боље ићи. Ето ви сте били, па нам је досад пропала сва бабовина. Хоћу ја да мало' заповиједам да видим како се окреће бабовином, и ако немамо више ништа до оно мало сијена у планини, па хоћу да га чувам: Браћа га опреме мислећи: доц= кан си се сјетио да окрећеш бабовином.
Најмлађи брат дође у планину, наложи ватру
код вијена, и легне спавати. Чим је лего, нешто“
загрохта и стаде шушањ сијена. Он се мало подигне "и погледа, кад коњ бијел као лабуд, у златној оправи, припао па једе сијено. Он се полако привуче, мислећи: »Баш ми је жао, да све поједе. Пека остане макар
мало од жеље, да. могу рећи, ово ми је бабовина.
Код толике наше бабовине: земаља, планина, читлука, трговине, остало је само још ово мало сијена а све друго браћа упропастише. Бели, ово сијена не дам никоме. Заувар је узети макар сто пара, па гледати да се с тим проћајт, не би ли какова срећа пошла друкчије, него ли у браће.« Тако мислећи привуче · се и ухвати лабуда. Коњ му проговори исто као они први: »Немој ме продавати, него ишчупај златну длаку из моје гриве, па кад ти буде најмилије у животу ја ћу ти доћињ« Он све учини, како му лабуд рече. У томе се расвапе и пође кући.
Код куће браћи ништа не казује. У том браћа почну међу се говорити: »Нуто ти белаја, ђе нам отац нареди да се не женимо, док не видимо три чуда. Да није тога, могли смо се давно поженити, док смо нешто имали, а сад да хоћемо не можемо.« = Док су ови то још говорили, завика телал: »Хоће цар да му се ухвати златнокоса вила, да је види, каква је. Ко би то могао учинити, дао би му цар своју шћер и један дио свога парства.« Свијет сео
"ускомеша и стаде о томе говорити, Онај најмлађи "брат сјети се вранца и његове златне длаке, па по"мисли у себи: »Вала ћу је бели запалити, да видим,
шта ће бити« Што смисли, то и учини. Не прође ни чејрек сата, долеће му вранац у позлаћеној оправи и упита: „Што сш ме зваог« Момак му каже што цар тражи, а вранац му на то рече: »Ко те на то наврати 2 То је врло тешко, много се треба мучити, док ве ухвати златокоса вила. Ама кад си већ почео, нек иде. Него отиђи у планину, гдје је оно мало ви= јена остало, узми једно бреме и одмах. дођи. Онда ћемо кренути на пут. Ићи Ћемо у једну велику планину. У тој планини има једна гладна хињица и двоје хињорокчади. Ако буде хињорогица отишла у
_ шуму, ти метни сијено пред хињорокчад нека једу,
а ти се гдје сакри. Кад дође хињица, пштаће ко јој“ је дјецу нахранио, па ће рећи, да бе му дати што год хоће. А ти, кад нонесеш сијено, сврати се кући и узми малу тестеру, па кад будеш изишао пред.