Bosanska vila

| _Б» но

| аи од Стра' а Поцерац од поје Влопоглеђе, Рајић од Бошка Југовића, Синђелић од Мусића, · Катић од Сибињанин- Јанка, Чолак-Анто од Бановић_ Секула, Хаџи- Продан од Југ-Богдана,. а ђе су ти остали лавови ко Добрњац, Стојковић, Илић, Демир, Зеко Буљубаша, Младен Миловановић, Петровић, Пљакић, Молер, Чампија, Конда, Узун- Мирко, Ћурчија, Недићи, Цинцар-Јанко, Поп Лука Лазаревић, кнез Симо Марковић, и стотинама другије', које до шјутра не бих пзбројџиог — ИД — Е, па чекај, добар чојјче! — прекиде га поп Тодор: = Полу од. тије' јунака паше су горе _ лишће, и дала их је наша тужна Босна и ојађена Ерцеговина. . Нембј ти саде да сву славу предаш Шумадинцима,. а кад и ми имамо дијела од ње! = Тако је! Тако! — потврдише остали. — Како то, болан, рече2 — испусти кроз нос преко цигаре кабадахија Ђуро.

= Ево, богме, како: — објасни му Јовица: Кара-Борђе је по. старини Куч; Кола-Милош је родом па Бањана, Мутап из Пиве; Чупић, Демир и

Чарапић исто тако. Хаџи Мелентије, Ненадовићи, Лазаревићи и Бирчани су из Бирча пескрај Дрине. Зеко буљубаша, барјактар Тошо Бојанић, - војвода старовлашки Петроније Шиљак, Хаџи-Продан и Вук Караџић — све сами Ерцеговци Симо Катић, Бакал Милосав, Вуле Глигоријевић, барјактар Јово Сарајлија, Макеим Крстић, кнез Иво Кнежевић-Семберац, Филип Вишњић, Кара-Марко Васић, Ђенадије Шувак и ђак му Авакум, Симо Милутиновић, Тешан Подруговић, Симо Наштрмац, Хаџи-Никола - Михаиловић и војвода Кујупџија — све сами Босанци и родом и збором и крви и твором. Богме, браћо, у вле бијели свијет таког соја људи се не може наћ' — ко што ] ови, како залијсже, крш од Лике, па шћерај на Гласинац, па уз Дрину на Ужице, па сколоврчи на Пећ

Проклетије, па ово 'вамо до мора. Оно, да речемо, пије се лијепо валит, али што ј истина, није срамота рећ“ — |

Прав' имаш, Бога ми!— одобраваше ђекоји.

Стари командир Кико опружи чибук, се, искашља и псхрка, па ће овакб: преко чибука:

— Е браћо, кад се већ запричасмо о томе, да в' испричам гито сам чуо оне године, кад оно побјегосмо из Невесиња 'вамо, те пас господар сургуниса, у Морачу. Ту бјеше неки старп Васојевић, родом из Берана; држаше хан. Казиваше да му има сто и пет година, да је уз ове рати био низ Ерцеговину, — па му се допали Ерцеговци, како г оно гостили и дочекивали, па да може засуо би нас медом до грла и частима до кољепа. Још држећи старац, могаше к'о вучпва; а свако боговетно јутро ето ти га код нас саба/иле, ђе поси ибрик каве и по двије литрењаче шљиве — а што је Морачка шљивовица, Бога ми _је пијесам ни пио таке ниђе. ПЏа шједи по ваздан п запричај се, хајд;, оставај збогом... од бабаземана.

писпрем

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904. ~

"Стр. 407

_ — И говораше старац, да је упамтио КараЂока, кад је крајинио и кад је долазио у Васојевиће, п да гаје својим очима гледо и пристуто му руци.

— »То бјеше — каже — сила од чоека, крупан и висок, да му у свој војсци нијеси мого равна наћ', црне длаке и очи ко углијен п добро црнпурас,

— зато су га и прозвали »Црни Форђије«. Ођевен како кад; неки пут вас у срми и злату — а јадан ти икакав паша, ја везир, — а другдаш у сукненом

гуњцу, чакшипрама и опанцима, с џефердаром о рамену, к'о какав обичан војник. Ђегда би по цио боговетни дан штутио, био по на јандал пи нешто премишљ'о, па кад што нареди, није мајка родила“ тога, да му пободе трн на путу, ја ли да му 'оде ув нос!

= »Скркла се« — вели; »силна 'ордија, из по Шумадије ш њим по Васојевићима и око Сјенице; освојили Нови Пазар и друге вароши низа Санџак, па се салте чека кад ће избит' Црногорци, па да се удруже са Шијацима и груну на Пећ и Призрен, па 'отоле низ Вардар, куд Бог да, ја ли обрну уз Дрину пут Сарајева и Лике.

Кад један дан« — каже: »изађе наредба у зојску: да се нађу уходе, да 'оду до Гусиња и дознају шта раде Турци и куд се спремају. Те ко ће ти се наћ', вели, ја само — седми; изађемо пред Кара-Ђока и обећамо, да ћемо све танко потанко извиђет, па таман шта нам да Бог и срећа јуначка. Те ти спучи гором и странпутицама — те хајд, те хајд право до под само Гусшње. А, Бога ми; каже, кудије' ме таде ђаво посио, не би' сад отиш'о — па да ми даш, да је кабил, све што евојијем очима могу разгледат, но младос ко младос, а и бјеше се ограшио народ, особито ми Васојевићи, што пшкад тако.

= »Кад бисмо =— прича — поред првиеј караула, на нашу велику срећу, освоји мрак, а поклопи ноћ, Те ти се ми све по баучки, од дрвета до дрвета, од камена до камена, привучемо до једне кршле, припењемо се један уз другога уза зид и баш ја главом провирим кроз пенџер унутра. Кад али посједало њих око дватес Турака по штури, прекрстили ноге, па вечерају и диване. У толико ће заб' један између њих: »Ама, болан, Хасо, што оне пушке испред куће не унијесте унутра, да хиг опаћимо ноћес“ А знаш лијепо е ни треба ујутру сабахиле подранит, пошто ће 'вудије наљећ' Нуманпаша са двајес! и осам 'иљада Арнаута, па окренут, пријечцима, да изненадне напане онога Кара-домува из Шумадије, — па је вљеше да смо хазур!« —

— »Чусмо ли то, не чусмо, — каже — нама витпе није ништа ни требало, но ти се нас два-три привучемо до врата, кад али уза њих стоји прислоњено десетак шехишана; ми т их полако покупи па дал-табан, свога си пута; пи вратимо е' у војску здраво и весело. Изиђемо пред Кара-Ђока и кажемо му све што смо чули и виђели, а, да би г увјерили, |