Bosanska vila

Бр. 3.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 58

и кнеза Нелипића, који је био противник угарских краљева Карла и Лајоша 1). Год. 1345. одуве краљ Лајош покореној удовици Нелипићевој град Книн, па јамачно и друге градове, које је можда имала на горњој Уни. Тада је бан Стјепан могао добити неке земље и градове у тијем странама, по чему је онда и град Рмањ у најмању руку барем до великог губитка краља Дабише, год. 1398., ако не и даље, могао бити у обиму босанске државе. Па и ово вријеме не бијаше неповољно православију у оним странама. Бан Стјепан био је у сродству са Немањићима; Младен Шубић Ш. бијаше ожењен сестром цара Душана, Љељком, а његова сестра Јелена била је удата за бановог брата Владислава, оца Твртковог>).

За владања угарског краља Сигисмунда бијаше Рмањ неко вријеме у његовим рукама, као крунско добро, с којим владалац располаже по својој вољи, па га може даровати и страном владаоцу, или великашу. Око год. 1894. заложи он град Рмањ кнезу Николи Франкопану“). То је први поуздан спомен о том граду. Доцније је Рмањ био у власти вел. војводе босанског Хрвоја, по чијој смрти (1416. предаде га његова удовица Јелена (потоња супруга краља Остоје) своме брату Иванишу Нелипићу“) кнезу Цетинском. Но добра кнезова цетинских, која бијаху у жупанији книнској и цетинској (граду Цетину припадаху Крупа, Страбанџа и Чаглић код Вранограча, сад све у Босни) пријеђоше год. 1484. сасвим у руке кнезова Франкопанских, пошто сестра пошљедњег Нелипића, који није имао мушког нашљедетва, бијаше удата за потоњег бана Ивана Франкопана (|! 1436.)

Доцније зграбише та имања банови Таловци, а удовица Катарина ипак живљаше год. 1436. са сином Јурјем у граду Рмњу, називајући се кнегињом рмањском. Год. 1449. постао је господаром Рмња њен син, кнез Јурајб). Између год. 1485. и 1459. пламтила је силна борба им отмица око градова и земаља пок. бана П. Таловца, у којој се нађоше с једне стране

кнез целски Улрих (од год. 1456. бан хрватски) са.

рођаком својим Херцегом Стјепаном Косачом, а с друге стране бос. краљ Тома Остојић. У томе су успјели Херцег и Улрихб) и тада је град Рмањ могао бити у цељској власти, а те прилике повољне православију у томе крају. Наскоро иза пропасти бос. краљевине, а свакако прије пада Бихаћа (1592.) већ је град Рмањ био у турским рукама и тако опет у Босни. У томе ништа не смета, што је Угарска до год. 1528. држала град Јајце и неке бос. предјеле,

1) Клајић, етр. 110: —118, и 126.—136.

2) Клајић, стр. 127.

8) Лопашић, стр. 234.

%) Навивао се: „Иваниш бан, кнез цетински, клишки, рамски и омишки.

5) Лопашић, стр. 110,

6) Клајић, стр. 308. и 309.

па за то Рмањ од карловачког мира амо и остаде трајно у овој вемљи.

Као што се из овога прегледа види, у прошлости града Рмња бивале су често повољне прилике, у којима се тамо могао основати православни манастир. Тај крај није у вјерском погледу никада припадао загребачкој бискупији, која је силно ревновала у

"римском латинству, па за то и сама у својој области

имала много тешке борбе са поповима глагољашима. Рмањ као да у дотично вријеме бијаше у области книнске бискупије, а они попови служаху се старословенским језиком и глаголским словима, па се »веома мало разликоваху од православних, а и ношња бијаше им слична.« За то су православни бјегунци из Босне с почетка, кад гдје нијесу имали свога свештеника, полазили службу божију у њиховим црквама. Са загребачким латинским бискупима глагољаши су се много борили, ускраћујући давање десетине, при чему их брањаше дотична властела, која, је имала своје жупе и своје попове глагољаше, родом већином из њихова браства, п који су »мрзили до зла Бога латинске редовншке7).

Глагољаштво је јамачно било јако и напредно и у крајевима западно од Рмља, а оне бурне и несталне прилике никако нијесу биле у прилог латинству, па за то је овдје глагољаштво свакако било доста на миру, а у њему и око њега полако се придоласком из Босне ширило православије, у које су јамачно у великој стисци прелазили и поједини вјерни из глагољашког обреда. Глагољашки покровитељи — хрватска властела — јамачно су радо примали и трпјели православни живаљ, да се лакше бране од латинства.

У бос. бановини и краљевини, па дакле пу крајевима близу горње Уне и Унца, маса народа била је православна. То доказује оно брзом јако насељавање Далмације и Хрватске православним пародом одмах у времену првог продирања турског у оне стране, а онп бјегунци нијесу долазили из средње и јужне Босне, већ нарочито из пограничних » Доњих Крајева« и »Западних страна.« Тако је било п у свима босанским емиграцијама 19. вијека. А у оно вријеме, кад су велебитске стране стајале у власти босанске државе, заиста нико није могао сметати, да онај јаки српско-православни елеменат у Босни не би већ тада, дакле прије Турака, такођер налијетао у оне крајеве. Год. 1822. бранио се бан Младен Шубић од својих противника, сакупивши своје Пољичане и Влатез). Краљ Твртко, а тако исто и Дабиша дароваше Вуку Чубретићу имања око Врљике у Далмацији, а краљ Матија подврже сину му Ивану год. 1468. цијело влашко племе Тулића, које је око Врљике настањено било“). Кад је дакле око год. 1822. и 1463. било Влаха

Т) Лопашић, стр. 34. 136. и 275.

8) Клајић, Роушјез!.

9) Лопашић, стр. 178.