Bosanska vila
Стр. 54 1904. БОСАНС
Ка ВИЛА 1906.
(православних) по сјеверној Далмацији, онда је јасно, да их је могло бити и око Рива, па ш у његовом личком валеђу.
Ти су крајеви ушљед турског продирања доста, рано, а свакако прије год. 1527. били попуњени срп= православним народом, па је и ман. Рмањ могао
- бити основан прије те године. То се јасно види из. историје турског пустошења по Лици и Крбави, и насељавања тих крајева нашим свајетом. Турци су почели залијетати у хрватске стране већ год. 1404. и 1408. када допријеше чак до Метљике у Крањској,
"куда су харали још и год. 1481. 1469., 1491. 1492. п _ даље. Падом босанске државе (1468.) бијаху Турцима широм отворена врата у Лику и Крбаву, при чему
није ништа сметало, што је Угарска држала Јајце
све до год. 1528. Год. 1498. већ је разорен Модруш
већ бијаше „освојена Ликаг), а у далеком А патмоеону (на граници Крањске) спомињу се српске насеобине већ год. 1526. 5). А да је и око Рмња. доста рано било српеко-православног народа, нека потврди и овај значајни податак: Год. 1544. примају Стј. Франкопан и Н. Зрињски у своју заштиту Влахе из Прилишћа. и Росопајника, близу Огулина. »Бјеху то јамачно једни од првих досељеника, који су пред турским наср= _ тајем оставили свој завичај, те онамо дошли ваљда већ 1588. ив Риање, како то још данас тврди традиција међу њима“. У пралог томе говори и та околност, што год. 1580. бан Карловић, Н. Јуришић "и грађани бихаћки узносе ваљаност и храброст » Влаха « око Гламоча, Унца и извора Уне, дакле у рмањском крају. (Шематизам бањалучко-бихаћке _ митрополије за. 1901. стр: 260.).
у Крбави, а сам лок. Грбић наводи, да су Срби већ
тада тамо стално настањени били, па те год. чували Модруш и Огулин“). Још прије мохачке битке (1526.)
=) Грбић, стр. 18. и 18
(Наставиће се.)
СРПСКЕ БАРОДНЕ УМОТВОРИЦЕ
Женидба Поповић Стевана.
за) Пн Гласник, 1890. ст. 241.—251., гдје говори о сеоби Влаха Крмпота ив Лике у Крбаву око год. 1600. > з) Грбић, стр. 24. #) Лопашић, стр 286. и #87.
, улу гради Поповић Отеване, Када п 55 широку пољу гатачкоме, _У малену селу Поповоме;
У висину за седам бојева, У ширину стотину ћошака, У дуљину стотину пошака; Око куле камену авлију, На авлију челичну капију. Онда стави на кули јабуку,
"Из јабуке из злата крстови, Па он сједе с мајком вечерати. Проговара мајка Стеванова: –
- >»), мој сине, Поповић Стеване, Дај се, жени, живота ти твога,
Од
Оде
=
ођох варог Онди нађох за себе дјевојку, И за тебе славна пријатеља, По имену Анђелија млада, · Мила шћерца Веће, мајко, мали род _ Кувај мени лаке брање) Да ја идем просити дјевојку, У онога Милована кнеза.« ма мајка син Те му кува лав Стеван на: "Те се свлачи, А слуга му коња опремио.
Те одоше на бијелу кулу,
"И сједоше за пуну трпезу. Вино пише три бијела дана, Вино пише, разговараше се. Кад четврто јутро освануло, (Осванула света неђељица, Онда вели Поповић Стеване:_ »Господаре, Милутине. кнеже,. Што те питам, право да ми кажеш Јер у наске дотужише људи, Казујуби у тебе дјевојку,
По имену дилбер Анђелију. Цуру фале, ни мене не куде. Дај ми твоју лијепу дјевојку, |
Подгорици,
Милутина кнеза. штељу, нице,
; послушала,
ке брашљенице. бијелу кулу, па се преоблачи, |
а.
" Ја не могу лучем свијетлити,
А камо ли љеба накувати. «
_ Одговара Поповић Стеване: "»Мила мајко, мили родитељу, Како ћу ве мајко оженити, Кад ја прођох земљу ш градове, Бутум нашу ломну Гору Црну, И по нашој земљи Херпеговој, И по оној земљи Арбанији, · _Ја. не нађох за себе дјевојку.. Ђе ја нађох за себе дјевојку, Онди нема за те пријатеља. Осим само, моја мила мајко,
" Оде Отеван низ бијелу кулу _ До готова опремна дорина;
Приведе га мрамору камену, Са камена коњу на рамена. Само рече: »вбогом остај мајко!« Оде јунак сентом. по ћенару. Докле дође варош Подгорици. Опази га Маловане кнеже, Суврете га под бијелом кулом. "Руке шире, у лице се љубе, Џитају се за мир и за здравље, Туј рекоше да су здраво били! Узеше се за бијеле руке, |
А ево ти адет и јабука!« Па извади од злата јабуку, Уз јабуку бурме и прстење,
1 сувише хиљаду дуката. -
Кад то виђе Милутине кнеже, Нама јунак на ноге скочио,
ба Стеваном у лице се љуби, Стеван кнеза у бијелу руку, Туј му кнеже поклони дјевојку. Пође дома Поповић Отеване, · Док дарива свасти и пунице, Туј потроши хиљаду дуката. Кад је био на растанку с кнезом,