Bosanska vila
Бр. 8.
1904 БОСАНСКА ВИЛА 1904
Стр. 55
Онда вели Милутине кнеже: »(), мој зете, Поповић Стеване, Када станеш купшти сватове, Поведи ми пет стотина свата, А све свата големога врата; Ајде Стево до петнаест дана. Само, чу ли, Поповић Стеване, Немој водит туђина ђевера, Него брата, ја ли братучеда, Ја л амиџу, ја л мила дајиџу, Ја л' рођака, ја л свога сестрића. Ако дође туђине ђевере,
"Оћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи, Јер у мене лијепа дјевојка,
Џа се море кавга заметнути,
А у мојој варош Подгорици. « Отален се с њиме растануо. Оде Стево селу Поповоме. Далеко га мајка опазила,
Мало ближе пред њег ишетала. Руке шире, у лице се љубе, (Стеван мајку у бијелу руку. Пита мајка свог сина Стевана: >, мој сине, Поповић Стеване, Је си ли ми цуру испросио 2« »Јесам, мајко, хајпрли нам било! Ама мајко ево нам невоље,
Не ће кнеже туђина ђевера, Јер је цура одвише лијепа, Веће оће брата, ја л' братића, Ја л амиџу, ја л мила дајиџу,
Ја л рођака, ја л млада нећака.
А ја мајко тога никог немам,
Осим Бога и дората свога,
А и тебе од заклетве мајко. Бог т' убио, кад си ме родила, Овакога саморана млада!« Онда му се насмијала мајка:
»(, мој сине, Поповић Стеване,
Немој клети своје старе мајке, Ја сам теби сестру породила, А наиме сестру Комненију. Давно сам је сине удомала, Чак далеко у Брда камена,
За онога Брђанина Вука,
Па је њојзи Вуче погинуо,
У Жабљаку, ватром сагорио! Погуби га жабљачки везире. Остаде јој чедо у кољевци, Сад је веће боље понарасло, Већ му има шеснаест година, А добар је јунак од мејдана, По имену дијете Ненаде. Пиши књигу сестри Комненији, Нек ти сестра на весеље дође, И поведе дијете Ненада,
Нека буде ђевер уз ђевојку.« А кад зачу Поповић Стеване, Одма ситну књигу накитио,
И шаље је Брду каменоме,
А на руке сестри Комненији. У књизи јој вако проговара: »Сестро моја, мила Комненијо, Је си л чула ђе казују људи, Да се теби женим у добри час! Па и тебе зовем на весеље,
(Свршиће се).
696 Об дббее===——
Бабовина.
Српска народна приповијетка. (Свршетак.)
И твојега милога Ненада, Твога сина, мог милог сестрића,
Да ми буде ђевер уз ђевојку.
"А добру сам цуру испросио,
А у оној варош Подгорици,
У онога Милована кнеза «
А кад таку књигу опремио, Нама Стево сакупи сватове,
По широку пољу гатачкоме. Дође књига у Брда камена,
А на руке старој Комненији. Књигу штије, а на њу се смије, А пшта је дијете Ненаде: »Мила мајко, стара Комненијо, Откле књига тако милостива, Те је штијеш, а на њу се смијешг« Вели њему стара Комненија: »(, мој сине, дијете Ненаде, Ова књига од мог брата мила, Од мог брата, Поповић Стевана. Стеван ми се жени, у добри час! Па нас, сипе, зове на весеље. Далеко је цуру запросио,
У питомој варош Подгорици,
У онога Милована кнеза,
Да му будеш ђевер уз ђевојку!« Онда вели мплостивна мајка: »Ајд се спремај, мој милосан сине! « Одговара дијсте Ненаде:
»Не ћу, мајко, живота ми мога, Јер сам чуо ђе казују људи, Даиџа је невјерна дружина, Издаће ме, па бу погинути.
ао што рече вранац, све тако и би. Момак отиде, узме сијена и пође с вранцем даље. У путу наиђе на љељенчад и даде им сијена, 5 а он се сакрије у шуму. Кад дође љељеница, зачуди се ко је нахранио њену љељенчад. Момак испаде преда њу и каза да је он нахранио дјецу њезину. Љељеница му рече: »Кад си то учинио, ишти шта хоћеш, даћу тиј« А он на то одговори: »Нећу ништа, драга љељенице, него да ми даш да подојим мало твога млијека, ради лијека и да умузем једну корицу букову.« ЈЉељеници то не би драго, али му најпослије допусти те подоји и намузе у једну кору букову. Опростивши се с њом, пође даље. Идући тако путем, сједе на једном мјесту да се одмори. Ту саспе мало млијека у земљу, кад не прође
пио јој
а м
мало, а на оном мјесту ниче травка. Он скочи, откине травку, метну је међу палце, па звизну на њу што игда море више. На ту звизгу ето ти златоруног овна. Лети одонуд преко шуме правцем према њему. Момак очупа мало бабова сијена и кад ован дође близу, он му подбаци сијена, па га ухвати испод врата и очупа му златно руно.
Отале крену опет у другу планину. Кад је унишао дубоко у планину, сједе на једном мјесту да се одмори. Ту опет сухне мало млијека у земљу, а из земље израсте травка. Момак скочи, откине травку и звизне на њу. Док ето ти много орлова лешинара и најпослије цар крсташ. Момак му пружи комад меса и ухвати га за златну круну. Орао поједе месо, па га упита: »Што си ме звао, момчег« А он му