Bosanska vila

бтр. 64

1904 БОСАНСКА ВИЛА 1904. _ Бр а

Дурмиторка : Да Србину оковану Загревамо смрвлу груд. Шар-Планинка : И мекшамо отровану Страшне судбе дивљу ћуд. Дурмиторка : Како ћемо 2 | Шар. Планинка; Равијојта Нек светује обе нас; Зар нас овде не доведе Јадиковке њезин глас» авијојла : Далеко, далеко, кроз векове мрачне Прелетати што ће преко српских гора, Успомена света на претке јуначне Нек ми Срба свежи ко дажд одозгора! Кроз јаук и писку робовања тешког Увенчана прошлост наду нек му диже; На слободу светлу и претка витешког, Као бајка жељна нек се спомен ниже. Издубићу гусле из јавора сува, Одрезаћу косе, затегнућу струне, Са Косова ветар. кров њих нека дува, Обилића слави — Бранковића куне! Мојих коса струне гласне Снажиће их век из век, Јаворове песме јасне Окова ће зблажит век. (дигне са земље један га) Овим мачем витезова | Издубићу јавор сух, Из гусала са. Косова, Нек Милошев збори дух. (Мамеле дуби из дебла јаворовог гусле)

Шар-Планинна Дурхиторка :. Овим мачем витезова Дуби, дубл јавор сух, Из гусала са Косова Нек Милошев збори дух!

Р авијој ла (жоја је већ изрезала гусле) Ево дара Србе, брате, Из њег вије бол и над! Сестре миле, струне дајте, Режиште ми косе сад! (Обе виле узму мачеве и одрету јој два прамени косе. Равијојла · (прима трамељње и са вилата затавоке струне мн» гуслама # тавтиву на гудалу)

Одрезаних коса ви танани прами, Равијојла у вас сплета своје јаде; Ко косовско звоно у робовској тами | Звон'те, звон "те звуком прошлости и наде! Ввон'те тугом мученика Ко осветног ножа јек! Јасним звуком разнесите Вапај, што га диже роб, Ускликните, пробудите, Српске славе мрачни гроб! Одрезаних кова, ви, танахни прами, Равијојла у вас сплета своје јаде: Ко косовеко звоно у робовекој тами Звон'те звонте звуком, прошлости и наде! (тотттула грмљавина и и; 66 пари виле трену и тал=

љиво мотаре низ 1:00080.)

Шар-Џланинка : Ха, чусте л' како шуми 2 Дурмиторка : т- па ан

То јуре дуси зли! · -

Шар-Пламинка · Скловмо .се, сестре драге,“

(Сад пак'о бесом ври!

(062 обгрле Равијојлу, жоја је од туге жао салољељена, и полако одлазе ЈЕеров овај шуле чује се тоново теелта мујез инова.)

Кара орђе : Које-куде, мач! За мач, о, мртви! (покушава да устане, али опет са дубоким уздатом клоне.

(мучи се у сну)

(Наставиће се).

Отмица.

По туђој мисли написао: Овман-бег Олитатик.

=— Али не друмом већ странпутицама. = Не бери бриге, остави ти то мени

— Науме, — рекох нашем другу, — наш ће те вођ одвести у Руттоире. Чекај ме ту недјељу дана.

= Зар тако дугог

а, па ако за то вријеме не дођем, иди слободно у Охрид и живи срећно са својом младом,

ЈЕ

Емире, она бе доћи тамо жива п здрава,

(Наставак).

— Емире. Ти се излажеш за ме великим опасностима. Наум те неће напустити. Ако за то вријеме не дођеш у Витоште, тражићу те свуда по Мабедонији, док те не нађем — жива или мртва.

=— Хвала, али ја се надам да то неће требати.

Стискох руку вођу и Науму, поздравих се са попом, па ја и лорд узјахасмо коње и одјурисмо.

Заобиђемо брежуљке и изађемо на другу страну вароши, да би изгледали као два странца, који тек