Bosanska vila

Бр 4.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 65

сада стижу; и да на тај начин могнемо слободније радити.

Прођосмо кроз турску махалу и устависмо се пред консулатом. Консул стајаше пред кућом и пушаше.

Пружих му руку.

— Не познајете мег упштах га смијешећи се.

— Осман-бег2 Зар сте ви тог — упита зачуђен.

— Да, ја сам!

— Пресвукли сте се. Нијесам вас могао одмах познати. А овај господин“ — рече показујући на сир Јона.

— То је лорд Дафлеј из Лондона.

Консул се. поклони.

— Мило ми је, што ми се даје прилика да се упознам с вама.

Лорд Дафлеј одговори консулу с неколико ласкавих ријечи, стискоше један другом руку и познанство би готово.

Уведемо коње у малу шталу за кућом консуловом. — Он нас затим уведе у своју гостинску собу.

— Јесте ли што сазнали2 — упита ме консул.

— Прије него вам одговорим, молим да ме сматрате као да сам тек сада приспио.

— А заштог — упита зачуђен.

Испричам му све редом. Он одобри мој поступак па ми рече:

— Али сад морате одсјести код мене.

— Нијесам рад да вас узнемирујем.

= Ни најмање, на против биће ми мило. Жељан сам умног разговора, јер је досадно имати посла само с овим Османлијама и нашим мјештанима, који су далеко још од културе. Вјероваћете онда лако, колико ми је добро дошло ваше друштво.

— Вјерујем.

— До вечере имамо још два сата, па ћемо пијуцкати пиво и ћаскати.

— Жао ми је што не могу одговорити вашој жељи, морам одмах ићи, — рекох му.

— Хоћете ли ваљда разгледати варош Ето ме

с вама! — Хвала. Хтио бих само посијетити кајмакама.

= Нашег гувернера > Шта ћете код њега 2

— Хоћу да му се јавим.

— Ето и мене с вама. Моја препорука.....

— Немојте се трудити. Идем сам.

— Не бојите се

— Ничега; шта више мислим да ћу успјети да ме кајмакам брани, ако случајно падне на ме сумња да сам отео дјевојку.

— Господине, ако ви у томе успијете, прави сте вјештац. Гувернер је зао као вук и лукав као

лисица. — Имам ја средства да га укротим.

— Чинште ме радозналим. — Рећи ћу му само једну ријеч.

= Коју 2 |

= Ријеч ферман, — рекох смијешећи се.

Погледа ме зачуђено. |

— Зар ви имате царев ферман 2

— Имам; путујем под ђилђеда тадишанин, т.ј. под сјенком Падише, а и сир Јон има свој ферман.

— Сада све разумијем, рече представник сриске владе. Ја вам онда нијесам потребан као ви моја препорука. Идите слободно кајмакаму. Добићете од њега све што тражите.

— Гдје сједи та висока личност 2

— Одвешћу вас његовој кући.

— Да л да идем и ја“ — упита ме сир Јон.

— Ако хоћете.

Консул нас одведе кроз неке прљаве сококе, пуне паса, до једне куће,. која имађаше приличан

изглед. Ето његове палате, — рече.

— Хвала!

— Хоћете ли се умјети вратити сами 2

— Хоћу. Вратићу се скоро. Задржаћу се само неколико минута. Уђох достојанстствено у палату. Дафлеј пђаше за мном озбиљно као неки паша.

У предсобљу стајаше неколико баши-бозука и аскера.

— Шта ћеш» упита ме један од њих, омален и дежмекаст војник с великим брковима.

— Хоћу да разговарам с кајмакамом.

— Кајмакам, Алах му дао дуг живот, нема сад времена. Наврати се сјутра, — рече ми набусито та гомила меса.

Погледах га озбиљно и рекох му:

— Ко си ти, што ми не даш да говорим са кајмакамом 2

— Да нијеси ти какав емир“ — упита ме он клањајући се, престрашен мојим начином говора.

— Немам обичаја одговарати робовима! Иди јави кајмакаму да два емира, који путују под сјенком великога падише, желе с њим говорити — рекох достојанствено, како то треба на истоку, кад се хоће нешто да постигне.

(Он се наново поклони и рече:

— Опрости, емире. Нијесам знао...

— Хајде, жури се.

— Пођите замном.

Дебељко отвори врата и пусти нас у једну велику, празну собу.

— Причекај часком. Одмах ћу те пријавити, рече ми.

Дадох му бакшиш. Из прећеране захвалности хтједе извршити атентат. Узе прљавом десницом, моју руку и примаче је оном дијелу својих масних бркова, који му све усне закриваху. Бррр!

Отвори затим споредна врата и нестаде га у једној побочној соби, из које му чух глас; послије једног минута био је поново код мене.