Bosanska vila

Стр. 66

= Изволи, емире, изволи ући — рече ми.

Убосмо у једну собу доста богато намјештену; дуварови бијаху застрти лијепим ћилимима из Смирне, поред ових бјеху намјештени миндерлуци; под бјеше такођер застрт богатим источњачким ћилимом. Кај= макам бјеђаше на миндерлуку и читаше, или претвараше се као да чита нека акта, која остави на страну, чим ми уђосмо.

"Скретих руке.

=— Селам Алеиким! — поздравих га.

— Алеиким Селам. Сједите, емири — рече нам покававши нам руком миндерлук. Сједосмо. Ја сједох одмах и прекрстих ноге. Дафлеј сједе са сто мука: Није навикао на таку врсту турског одмарања.,

= Ти си дакле тај славни кајмакам 2

— Џадиша, коме Алах подарио хиљаду пута хиљаду година, даде ми ово часно звање.

= Ја сам Осман хаџи бен-Махома, а мој друг је Хаџи-Ефенди Сиром Абу-Дефле-ага, — рекох потурчивши име мога друга из Енглеске.

=— Алах вас благословио! А одакле долазите

= Ја сам из турског вилајета Босне, а ХаџиДефле је још даље, из Англистана, гдје људи жваћу дуван и говоре друкчије него правовјерни.

= Ехеј! Ви сте, бре, неки славни људи! — уввикну достојни валија. Говори ли турски Хаџи-Дефле.

= Не. Ни арапски, ни персијски. Говори само језиком Англистана.

= Баш ми је жао. На тај начин нећу имати среће да чујем његов славујски глас.

Чуо сам да имаш ферман.

= Ево га, — рекох пружив који ми бјеше дао Султан и којим он препоручиваше моју личност свима поданицима његовог пространог царства, и наређиваше им да ми свим могућим средствима олакшавају путовање и воде бригу о мени.

Узе фермак метну га на чело, на усне и на груди, отвори га и прочита, па ми га врати. Удари затим длан о длан. -

Уђе слуга с кафом и чибуцима. Оваки од нас · доби кахву и запаљен чибук.

— Дошао сам да ти се поклоним, кајмакаме, — рекох високом чиновнику.

— Јако ми је мило, емире, — одговори ми.

— Желио сам да се лично упознам са човјеком о чијим сам врлинама и способностима. толико слушао, — наставих, у тону сасвим ироничком,.

Он није разумио иронију.

= И ја сам слушао о твојој храбрости и о твојим врлинама, емире!

— Моћан си ти и велик — о кајмакаме. Кад се вратим у своју отаџбину само ћу о теби причати и хвалићу те свуда. | Е

= Јеси ли дошао овамо да ЕДИТ варош, или каквим. послом »

1904. БОСАНСКА ВИЛА. 1904.

ти му пергаменат,

— Да прегледам с овим другом, све знаменитости. Бићеш дакле добар ставити ми на располо-. жење каквог свог вјештог официра, који ће нас водити и покавивати све што желимо видјети.

= Када ће вам то требати 2

= Сјутра,

— Хоћете ли се колико овдје задржати 2

= Отпутоваћемо сјутра на вече.

= Тако брзог

= Имамо хитна посла у Солуну.

= Хоћете ли одсјести код менег

=— Хвала. Морам одбити твој ласкави позив. Одејели смо код српског конзула.

То је добар човјек и мој пријатељ. Кад већ нећете код мене, а ви ми бар уран љубав те вечерајте са мном.

= Нијесмо ради да ти досађујемо.

= На против, јако ћете ме обвезати.

— ЏПримамо дакле твој позив.

= Дођите одмах по заласку сунца!

— Бићемо свакако у то доба код тебе.

— Емире, чим се занимаш у својој отапбини 2

= Кајмакаме, немој ме за то питати. Моја отаџбина, ах моја несретна отаџбина. Ја сам иселио отуда

= Џа шта радите

= Путујем.

= Да зарадиш новаца 2 - а и нв

= Не, већ од невоље. Узгред волим да проучим обичаје и језик овог народа.

= Емире, чудан си ти човјек. Мора да си богат, јер путовање стаје доста новаца.

= Ја имам за то новада.

= Ти си онда богат. Могао би да живиш мтрно и сретно на једном мјесту, без икакве бриге и да уживаш, а ти у мјесто тога путујеш, мучиш се, мортшш главу. Равумијем путовати ради трговине, или на хаџилук, али не могу да разумијем како неко може путовати да се само нагледа нових вароши и да проучава туђе језике и обичаје.

- — Пут јеш ли ти често — питах гувернера УУ у И Е

смијешећи ве.

— Не, врло ријетко, емире, само по дужности. У осталом, Алах ил Алах! Бог је велик, па је свакоме дао равне укусе. Теби се свиђа једно, мени друго. Он је господар над свима.

У тим ријечима огледа се јасно његова апатија

и немар. Од Бога је све. Што дакле да се њему

противимо > Ако сам добар, Бог је тако хотио. Ако сам рђав, није моја кривица. Тако Бог хоће. Разговарао сам још неко вријеме с кајмакамом, па се онда опростих, нарочито због мог сапутника, који не бјеше навикао прекрстити ноге на. миндерлуку и коме та врста одмора бјеше очевидно врло тешка. Кад сам изашао, сунце се примицало