Bosanska vila
Бр. 4.
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 67
заласку. Свратих часком код конзула, па онда одем с Дафлејом кући агиној.
— Како вам се свиђа гувернерг — упштах Енглеза.
— Изгледа ми добар човјек.
— То је прави бисер. Зову га пијавицом и страшалом овог народа. Али према нама се показао врло учтив и добар. Позвао нас је на вечеру.
— Да ли ћемо ићи
— Ја ћу ићи без сумње.
— Па онда ћу и ја с вама, али прије треба ослободити Јању. Дивна ли случаја! Баш ми се ова авантура свиђа.
— А мени баш ни мало.
— Зашто
— Јер нас може стати живота.
— Вар се ви бојите 2
— Не. Али ми се не гине.
— Ни мени.
— Видите ли даклег
= Хм! ј
На овај начин завршисмо наш духовити разговор:
Бјесмо изашли на буковачки друм. Сунце бијаше већ зашло с хоризонта и мрак се спушташе на земљу. " Мјесец се још не појављиваше, с тога мрак и бјеше доста густ. Послије добар километар пута угледах на лијевој страни агину кућу. Требало је бити опрезан.
— Знате ли пузатиг — упитах лорда.
— Внам и то врло добро.
— Сагнште се и пођите за мном пузећи.
Ступих на пољану и сагех се на земљу, подигох овратник и почех пузити у правцу ка кући. Надах се да ме на тај начин неће нико ни чути ни видјети.
Сир Јон пузаше за мном.
Послије четврт сата овог мучног посла стигох до ограде од агине баште, обиђох је сву, док не дођох до иза чардака.
— Причекајте ме ту један часак — шанух Енглезу.
— Чекаћу вас.
— Ако чујете пуцањ из мог револвера, дотрчите ми у помоћ.
— Врло добро.
— Ако видите да се неко приближује, јурните на њега, ухватите га за гушу и не дајте му да виче.
— Треба ли да га убијем 2
П
— Само га обезоружајте. Збогом.
— Бог вас пратио.
Пувах још неко вријеме, док стигох до ограде. Тад устанем, извадим мач што ми бјеше о бедру и пробуших рупу на огради. Посао није био лак. Нож бјеше врло добар,али ми је требало радити с њим тако, да се не чује. Ага је могао бити случајно у башти.
На пошљетку успијем начинити отвор тако велик, да се кроза њ могао човјек рахат провући.
Уђох пузећи у башчу, наступајући на прстима од ногу и руку; најприје бих напипао земљиште врхом од прстију па бих тек онда пошао даље.
Послије мало корачаји доспијем до софе према чардаку. Испружих главу кроз густо грање што га окружаваше и спазих дјевојку гдје сједи на клупи,
— Јањо! — рекох лагано. Дјевојка се прену. — Ко си2 — упита.
— Трговац што је јутрос долазио теби.
— Хоћеш ли ме ослободити 2
— За то сам и дошао.
— Могу ли ти се повјерити 2
— Јеси ли видјела ланад 2
— Јесам.
— Шта то значи 2
— Да је... п застаде. Не вјероваше ни сама ономе што је хтјела казати.
— Ту близу Наум — допуних ја њен говор.
— Наум 2 цикну она радосно.
— Ћути и силази са чардака, па пођи за мном. Сиђе и приђе ми.
— Спусти се на земљу рекох и пођи за мном пузећи, брзо!
— Хоћу, ефендија.
— Ја идем напријед, а ти иди за мном. Али пази да не лармаш. Сваки и најмањи шум могао би нам покварити цијел посао.
Кад доспјесмо до ограде, зовнух полугласно:
— Сир Јонг
— Мегу те 2
— Ми смо. Јања је слободна.
— Сооа!
— Изиђи ти прва, — рекох дјевојци.
Послуша ме. Ја изиђох за њом. Нађемо се на чистини. Она бјеше слободна. Из груди јој се оте јак уздах. (Наставиће се).
У зору.
ЈА ла славуј песму вије,
сеје Када бајна зора руди, Кад се свако биће грли, Тад ме силан уздах буди.
У Женеви, 28./1. 1904.
Из груди ми вреле чежње Тај уздах се хитро диже, Џа у зраку рујне зоре Као пламен теби стиже.
Када сневаш о данима И часима наше среће, Тај пламен ти лице жари И из слатког санка креће.
'. Јалдиз.
со за ата