Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

ППриновијетна Мавсиа Горкот, превод Мтлана, Матића, (Наставак.)

ЈЕ Историја.

о, дакле, хоћемо ли причати! За вашу корист и скромност... почињем од оца: он бјеше оштар човјек У шесетој години · добио је пуну пензију и оде у једно мало сеоско мјесто да тамо кућу купи. Мајка ми пак бјеше добра срца топле крви, тако да мој отац можда није баш мој оташ. Он није ни мало пазио на мене: за сваку ма-

чати, или ме просто кајишем истуче. Мама, напротив, вољела ме и код ње ми је добро било. За свако писмо, слато једном јој милоснику, ја сам добивао пристојну награду, а за дискредију још и више, а таких писама бијаше сијасет.

Кад ми се отац одселио, ја остадох у другом разреду, и наскоро за тим истјерају ме из гимназије за то што сам промијенио учитеља физике.. Часове из овога предмета требало је да слушам код нашег професора, ја пак њега напустим и одем на предавања код инспекторове слушкиње. Инспектор се на мене наљути и упути ме оду. Кад дођем оцу, ја му

испричам како сам, ушљед неспоразума ба инспек-

тором, истјеран из храма науке. Инспектор пак, како изгледаше, бјеше већ оцу писмено саопштио цијелу историју; међу тим знао је паметно прећи преко тога како ме је :р Настап! затекао у дјевојачкој соби а обишао је и то извијестити га, како је и сам ноћу долазио и на вратима слатко и умиљато викао: Маро! "Маро!.. У осталом то је његова ствар... Отац, наравно, кад ме видио, поче ме страшно грдити а тако и мама, Грдише ме, пеоваше и најзад ријешшше да ме пошљу у Џлескву, гдје је отац имао брата. Овдје» ондје могао сам се увјершти да ми је стриц много зао и глуш; сестре ми пак бјеху дивне дјевојке и тако могао сам тамо живјети, Али ја сам могао одмах појмити да. нијесам ни за какву кућу, јер послије три мјесеца истјера ме стриц, потварајући ме да сам од штетног утицаја за његову кућу и да гајим рђаве

намјере према његовим ћерима. Дакле, опет ме опа- |

доше и опет протјераше — сад одем код неке ми тетке у Рјаванској губернији. Теткица ми бјеше умиљата, весела жена. Саобраћај с младим људима бјеше тамо живљи, него што би и требало. Тада пак сви људи рђава гласа бјеху као схватили, да забрањене књиге треба читати. Нијеси видио кад су ме бацили у тамницу, гдје сам тамновао четири мјесеца. Мајка ми писаше да ћу је уморити оваким поступцима; отац — да сам запао у велику бруку и црну срамоту Но ја сам заиста имао врло досадне родитеље! —

ленкост показивао ми је мјесто гдје ћу кле-.

— Знате ли ви, кад би човјек сам себи могао бирати родитеље, било би му много пријатније, него што је то иначе. Зар није тако 2

— Дакле, пошто изиђем из тамнице, одем у

Нижњи Новгород. Тамо сам имао једну удату сестру,

која је сносила терет једне велике породице, и с тога бјеше злоћудна жена... Шта да се чиниг У овој. ва= буни поможе ми црква, и ја ступим у једно пјевачко друштво. Имао сам лијеп глас, убаву спољашњост. Пјевао сам соло, и лијепо сам пјевао. Вјерујте ми да сам се у оваким приликама хтио одати пијанству. Не, ја пијем ракије само каткад, и то ради загријевања организма, иначе никад нијесам био пјанац. Само у нарочитим приликама могу се општи: кад се има добра вина, н. пр. шампањца. Марвале можете ми дати колико хоћете и тада ћу се неминовно општи, јер ово вино волим као што волим жене... ене_ волим до лудила; можда их и мрзим; видите, кад сам се оженио, одмах добијем неку неодољиву жељу да понизим жену, али не тако да је понизим да она осјети бол и понижење, него да се из мога држања. према њој може закључити, да бих јој крв и кости отровао, те да горчину и гнусобу отрова цијелог жи= вота мора сносити, и да је она тог тренутка увијек. свјесна. Јесте, због тога ја жене ужасно мрзим, а зашто — ни сам не знам, нити бих то умио објаснити. Оне су ми се увијек удварале да сам лијеп п предувимљив човјек. Како лажу! Ђаво нека их носи! Ја их волим кад плачу и стењу, волим то гледати и елушати и онда бих рекао: »Ах! тако је за вас право! «

= Е, дакле: ја цјевам и живим врло весело. Један пут дође ми нека обријана прилика и упита јесам ли покушавао играти на позорници. Ја му рекох да сам био у неколико приватних игара. »Х0ћете ли у водвиљу играти за 25 рубаља мјесечно 7. И тако одосмо у Перм. Тамо сам играо и пјевао, по спољашњости судећи, неку страсну црну главу, 6 прошлошћу једног политичког злочинца. Даме су се дивиле мојој штри. Дадоше ми другу улогу, ињусам. одиграо. »Шробајте,« рекоше ми »па узмите улогу јунака, « и ја у »Разбојницима« одиграм Карла Мора и осјећао сам да иде добро! Тако сам неко вријеме глумовао. Љето сам провео с дружином на злу путу. Давали смо преставе у Вјатки, Уфи и, шта више, у Јелабуги. У зиму опет вратимо се у Перм.

" Ове зиме почео сам мрзити људе и гадити их се. Кад се појавих на поворници, око стотине глупака и ниткова стадоше пиљити у ме; почеше се гурати газити; неки пак почеше се мигољити као да су у мравињаку, толико их је сврбила моја појава. Гле-= дају у мене као у своју играчку, искључиво за њих кушљену; у њих је моћ критике: да те осуде, али ти