Bosanska vila

Бр. Ф

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904

Стр. 69

признају вриједност игре; праве гадне гримасе као кројачи кад кроје; деру се као магарци у конопцу, и то мисле да им је хвала, и тиме мисле да чине некоме задовољство; а заборављају да је та хвала просто њихова хвала, да тим се као мало освијесте и онда мисле да то у некога изазива пријатност, а та пријатност бат њих у главу бије. Ова ми је публика толшко огадила, да сам хтио с позорнице на њу пљунути и свјетину својски изгрдити. Често се осјећа како поглед публике у некога тако рећи као чиода продире и како жељно очекују да ми се живци раздраже — жељно и са свијешћу џелата, који се устремио на своју жртву... Како је ва тим човјек тога њихова очекивања севјестан да помисли како би лијепо било кад бих имао дугачак нож у руци, па да одфикарим носове првом реду гледалаца... Ђаво да их носи!

Ја мислим да сам лирски расположен! Играо сам, дакле, на позорници, мрзио сам публику и најзад хтио сам умаћи. У томе ми је помогла гђа једног

_ државног чиновника. Она се мени није свиђала, а нијесам се ни ја њој свиђао, због чега је утицала на свога мужа, и ја се од једанпут обретем у Саранску, као прах одуваше ме с обала Каме. Јесте, све је као у сну у овом простачком свијету!

Намјестим се, дакле, у Саранску и са мном једна млада госпођа, трговкиња из Перма. То бјеше одлучна жена и врло је вољела моју умјетност. Тако смо сједили заједно, без трошка и без познанства. Мени бјеше досадно тако живљети, а досадно бјеше и њој, па из очајања поче ми причати да је не волим. Пустио сам је најприје да говори, па кад ми постаде досадна, ја јој рекох да се торња од мене. »Тако, дакле 2!« рече ми она, по том шчепа револвер и потеже на мене, погоди ме у лијево раме. Да је само мало ниже, ја бих одавно свршио. Наравно, ја

- се срушим на земљу, она се уплаши и, страха ради» скочи у један бунар... Тамо је и умрла.

Мене пак однесу у болницу. Почеше ме обилазити и даме, којима на свијету ништа није пријатније, него њушкати и трагати за љубавним аферама. Обилазиле су ме док нијесам устао на ноге; а кад сам оздравио, оне ми израдише мјесто за секретара по= лиције. У осталом боље је и у полицији служити, него непрестано бити под њеном пажњом. Тако сам живио један мјесец... два... три, а то вријеме, први пут у моме животу, бјеше ми веома досадно, страшно несносно, да већ у душу продире. Од свију духовних нерасположења досада је најнесноснија. Она од човјека начини наказу. Сва сколина постане ти бљутава и желиш за нечим новим, новијим. Бациш се у наручје овоме, ономе; потражи ово, потражи оно, и најзад нађеш нешто, али одмах увидиш, да то нешто није баш оно што си тражио и што ти треба... онда ве осјећаш као неком тамом обузет, духовно сапет, неспособан сам “са собом у миру да живиш, у миру

кији јесвакоме најпотребнији, а то је општа потреба свију људи. То ме је навело те сам се оженио, а тако што може учинити сваки ко тод је мога карактера и ко мисли да избјегне јад и невољу.

гКена ми бјеше Берка свештеникова, отац јој бјеше умро и потпуну слободу уживаше, а она живљаше код мајке у једној кућици — може се реби и кући, а имађаше и новаца. То бијаше лијепа и паметна дјевојка, скромна и имала је јаку вољу да чита књиге, а то је било штетно како по њу, тако п по мене. Она је увијек тражила згодна мјеста у књигама као правила за различите прилике у животу Сваки пут, кад би нашла у књизи какво правило за живот вриједно, она би дошла мени. Ја пак још из дјетињства нијесам се навикао на моралисање..... Увијек сам је исмијавао и несносно ми бјеше да је слушам... јер сам видио да она с књижевном мудрошћу хоће само да парадира, а примјењивање књижевних правила на живот мени тако исто личи, као што би личило слузи да обуче господарев капут. За тим се почесмо свађати. Ту сам се упознао с једним попом, који, поред осталога, бјеше и појац, свирач и пјевач. Одлично је играо и могло му се нешто повјерити.. он ми бјеше најомиљенији човјек у цијелом овом мјесту, јер сам се с њиме спријатељио; она напротив свађаше се са мном и увијек ме кљукаше својим одабраним правилима разних научника и фарисеја. Сваке вечери примала је посјете — како сама причаше — најозбиљнијих и најбољих људи из мјеста... а за мене су ти њени озбиљни људи били озбиљни као ђаволи. И ја сам тада радо читао, али читање ме никад није могло надражити и не могу да појмим какав циљ има читање! Напротив други, т. ј. моја жена и њено друштво, кад читају, толико су узбуђени, као да имају цјепку под ноктима, а моје мишљење о књигама овако је: »Књига је добра, кад је занимљива још је боља; али сваку је књигу човјек написао. Све књиге имају једну те једну сврху; све доказују да је добро — добро и да је зло — зло. Смисао им је један исти, па прочитао ти сто, хиљаду књига — све једно. Моја жена трпа књиге на гомиле тако да сам јој отворено казао, много бих боље учинио да сам се попом оженио. Сам поп разумио је да ме треба од досаде сачувати; да тога по неки пут није било, ја бих жену напустио и често се дешавало да одем попу, чим би код ње дошли фарисеји.

Тако сам од прилике живио годину и по. Из досаде помагао вам попу у цркви. По каткад читао сам п јеванђеља а и псалме сам пјевао.

Много сам тада претрпио, и за то ће ми Бог на страшном суду многе гријехове опростити.

Тада код мога попа долажаше нека његова рођака, једно за то што он бјеше удовац, а друго за то што му рођаку бјеху свиње појеле, т. ј. не сасвим појеле. Она бјеше нагрђена, т. ј. била се опила, па онда пала у дворишту и заспала, свиње пак дођу и