Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 4

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

наредбу Високе земаљске Владе од 9 марта 1889., број 14.440 I., и на прописе односних параграфа, као и на пошљедице 7. исте наредбе (Д.-В. Источник год. III. стр. 125. — 126.) Ова наша наредба стуиа у крјепост даном проглашења. Уз тоиле молитве за срећу и напредак, мир и братску . кубак од Бога Оца На Нада је покретач живота .т.удскога. Оиа уиравља с нама на сваком кораку. Нада покреће човјека на рад н труд, од кога се нада добрим плодовима. С надом се здрав човјек предаје сну н спокојно лијеже, надајући се, да ће сјутра дан устати жив и здрав. С надом погледају родител.и на дјеп,л- своју, желећи у шима нмати утјеху и помоћ у старости својој. А како богаство и висок н почастан положај често бивају предметом наде у л.уди! Па п наступајућу годину срета та пста нада, која је у многих нуна различитијех иланова, подузећа, неувјенчаних успјехом у прошлој години. Већим дијелом, и ако баш не увијек, уздамо се ми у саме себе, или у друге л.уде, или у спо.вње околности, у мртве предмете и врпјеме. Тим је мап.е више сваком познато, како је нестална, варл.пва та нада! Како се често човјеку дешава, да га она разочара. Доста је томе примјера у свакога пред очима. Зар немамо често прнлике слушати о изненадној, напрасној смрти л.уди потпуно здравих, који нису претпостанл.али да ће се тако брзо растати са животом ? Зар се не дешава често, да се такве наде човјекове као н. пр. богаство, сретан и спокојан положај, породична срећа и задовол.ство, промјену и човјека

и Господа нашег РТсуса Христа у благодати Духа светог, шал.емо нашој милој пастви — српеко-православном народу н драгом свештенству наш Архииастпрскн благослов п очински иоздрав. Сарајево, 25. Децембра 1890. Смирени Архиенископ и Митроп. Дабро-босански: Ђорђе Николајевић. да, стрмоглавл.ују у понор жалости п суза од драгих губитака п лишавања? А живот осталијех л.уди готово цно и бива низом губитака, разнијех напасти и биједа! Па гђе је ту мјесто иадежди? Таквн .1>удп бпвају пунп малодушностн и очајања, и ио личном нскуству познају сву несталност земал.ске наде. Како се често прн тој варл.нвој нади догађа незадовол.ство н са самим животом с таквнм жалосним носл.едицама, као што је морална пропасг нодобних л.уди, а у крајњем развпћу и нападај на свој властитн живот. Таква судба земал.ске наде у л.удн са слабом вјером у Бога, а тијем вигае у невјерника, неизбјежна је V човјечијем животу. Са таквом надом тешко је жпвл.етн човјеку. Но ми смо тако на њу навикли, да смо готови не растатн се с њом, док се не сударимо с биједом. Тада ћемо ми само спознати сјенку (прнзрак) нагае паде. Тврда н сиасоносна је нада једино тамо, гдје је предметом њезнним сам Бог, Господар неба п земл,е, Наш Промпслител>. Она је с тога н тврда, јер почива на непоколебпмој и вјечној основн —• на Богу. Вјерујући човјек полаже сву своју наду на Оца небескога. 5 1Бему налази он мира н утјехе у сред валова животнога мора. Њему он умнл.ато поје