Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 11 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 5

Нрана нада вазда је сједињена с тврдом вјером у Бога и пуном нреданошћу во.би Његовој. ријечима св. цркве: „Ти си моја крјеиосш Госмоде, Ти — моја снага, Ти — моја радост". . . . Нравп Хришћанин зна, да сва његова илага. — живот, здравље, богатство и др. а тако исто и свака судбина човјекова, не искључујући ни разних несрећа, болести и нево.ва — све је то од Премудрога и Преблагога Промислитеља нашега Бога. Он зна, да је милоерђе Божје нрема нама, особпто ради бесконачпих заслуга Искупитеља нашег Нсуса Христа — нада наша (I. Тим. 1, 1). неорганичено н стога не сјетује до малодушности у грјеховном наду, и снјеши милосрдному Оцу небесному с молитвом покајања. Сам Бог устима Језеки.ва радо има тугујућег грјешннка, говороћи: „ НеТ1у смрши грјешникове, но да се грјешник враши с ицта својега и буде жив". (33, 11.) Ако си сагрјешпо, Хришћанине, нринеси молитву к Богу за опроштај твојих грјехова, п он ће ти онростити! Но не унотријеби на зло милосрђа Божјег! Безумна је и дрска нада, која изгледа опроштаја и милосрђа, а не настоји чинити добро н борити се са злом. Прави Хришћанин, подобно пророку Давиду, зна да је близу Госиод онијема, који Га иризивају, да жељу оних који се Њега боје Он истуњава, да илач њихов чује и сиасава их" (Псал. 144, 18, 19), п стога Га свагда у тешким часовима жлвота призива у помоћ. Сам Бог оснажује наду човјека на Њега кроз пророка Исанју: „Зар не може рука Господња сиасши?" При тврдој хришћанској вјери права нада сједињава се с пуном преданошћу човјека и свега онога, што ои има, и што се с њим догодптп може, у руке Божје. Покоран во.вп Промислпте.вевој с тихом

радошћу срета он у жпвоту ново.вне му н непекол.не догађаје с надеждом на Бога, сматрајући у њима или казну за своје грнјехе, сазнавање евоје недостојностп, и кушање од стране Бога својега постојанства п наде на Њега. Ево како опредјел.ује апостол Павле велнку силу и важаи значај хришћанске наде: „Хвалимо се надом слаее Божје, не само 1так шим, но хвалимо се невољама, знајуЛи, да од невоље ироизилази шриљење, од шриљења искусшво, од искуства нада, а иада неЛе иосрамити". (Рнм.в. 5, 2. 5.) „Како је благотворна, по објаснењу тијех ријечи апостолскијех покојним митрополитом Филаретом, нада, када она тако обилно испуњује душу чувством унутрашње среће, да ју св. Апостол при својственој му скромности и смирености не може сакрити, ио проказује ју, хеалеЛи се надом! Како је сплна нада, када Апостол одважно увјерава, да она неће посрамнти, т. ј. никада неће обманути човјека у његовом благочастивом очекивању! Ка::о је побједоносна нада, к*ад она пружа могућност не само без роптања нодноситн нево.ве, но шта нише и хвалити се њима! Колпко велико благо мора битн зак. кучено у нади, кад се Апостол ннје поклебао објавптп тако велпку цијену, којом се она задобија н стјече, н на име искуством, трп.вењем н нево.вама". 1 ) И тако Хришћанине, предај себе во.вн Божнјој, чему те позива сам Господ ријечима своје молитве: „Отче наш; иже јеси на небесјех! . . . да будеш воља Твоја јако нџ небеси и на земли". Та нада неће те посрамити: она је тврда и непоколебива. „Благо оном", вели Псалмопјевац, „коме је иомоЛник Бог Јаковљев, у кога је нада на Госиода Бога његова а . (Псал. 145, 5). Превео с рускога Л. Б. Ј ) Слова м. Филарета III. том. 426.—7 стр.