Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 7

Спаситсљ наш, молећи се Богу Оцу за оваку м<"ђу људима заједницу, рекао: „да и свјет вје])ује да си ме ти. Оче, послао и . И заиста као што то сама повјесница људског рода доказује: овака међусобна заједница вјерујућих у Исусу ХрисТу људи била је велики бедем, на ком ударајући безумно сакругаила се је сва сила негдашњих господара цјелог готов свијета, римских Ћесара, и велики магнет, којим су се привлачили у вјеру Христову пезнабожачки народи. Паштећи се и данас јоит да одбијемо ударце војујуће противу Христове вјере модерне знанствености; старај ући се и данас да подииримо V нашем народу стару прађедовску љубав и наклоност како према вјери Христовој, тако исто и према просвјети народној, никаквим другим среством до своје цјељи доћи не можемо, до ли једино зајсдничким заузимањем и радом. „Јелици" дакле, ., Вјерни", т. ј. што год је пас вјерујућих у X ристу Богу сваког сталежа и занимања људи, мало и велико, мугако и женско, једном ријечи: од највећег иа до најмањег ;Јелици, велим, Бјерним којима лежи на срцу вјера Христова и просвјета народна, морамо себи за лозинку узети слиједеће свсте ријечи: заједничко заузимање и заједнички рад. Заједничко заузимање је рећи јака снага 'и велика сила, а заједнички рад значи постижсње цијељи. Свуда се и вазда обистињава стара мудра изрека: у заједници је сила н моћ. Опгатепозната и најубједљивија о заједничкој сили и моћн је прастара свима готов на свијету народима позната басна: о умирућем оцу, који у посљедњем часу живота свог препоручио синовима својима заједницу. Донесите ми, рече им, један сноп прућа, п донесогае му; сломите га, и не могогае; одријегаите, рече онда, сноп, и узмите један по.један прут и ломите, и поломише сво пруће. И рече отац: тако и вас чада моја, уједињене нико неће моћи сломити и сатрти; али подјељене и разцјепљене моћи ће и најмања снага уништити ; буднте дакле сједињени вазда. Поука ове басне учи нас дражесно о истинитостп ствари, коју свуда и вазда пред собом виђамо. Напримјер : једна само сунчана зрака веома мало топлоте даје; али кад се много њих средством стакла (сочива) у једно прикуие могу угријати добро, па још и запалити. Колико може важити само једна кап воде? Али много капн падајући као кигаа сачињавају велике иотоке, силном п бујном току, којем нпшта се одупријетн не може.

Посве је незнатна сила једног усамљеног човјека, али много њих уједињеппх људи саставља,у велике војске, које побјеђују велике народе и вргае велика дјела. Дакле ујединење гато више природних и моралних сила, ма оне засебно и најслабије биле, и мудра над њима управа, то вам је велика снла, која може израдити велика дјела. Сјединимо дакле сви све тјелесне, прнродне и моралне наше снле, да би смо их могли управити једним и нстнм правцем на једну и исту цјељ за религиозно т. ј. унапређење и просвјету народа нагаег. Има ли већег од овог добра дјела на овом свјету? Сајединимо се дакле својски да би могли постигнутп ту нагау велику цјељ и намјеру. Иочетак пак и примјер тога најузвигаенијег заједничког заузимања и рада треба да даду, ако хоћемо нраво, први људи у народу. Далеко дакле од данас разцјеп и нзазивање. Погазимо тог великог Сотону, који раздор снје међу нама. Одрецп.мо се страсти наших и самовоље за љубав народног добра, Зашто ти, а не ја први ? Ја или мој љубимац треба да смо први, а не тко други. Ја треба да се питам за свашто, ја; н да се само моја ријеч слуша и вргаи, а не ког другог'. Па ако то тако не буде, ја онда кварим колико могао будем свачијн иосао; не арпм 0 1Д1 пи за цркву, ни за гагеоту, на и за народ сами. Никакав народ, ннкакву цркву ни гаколу не видим тамо гдје ја по својој самовољи не заповједам, и гдје не важи моја ријеч као свето Јеванђеље. Тако наопако зборе страсти људске у човјечијем срцу, и отуда је нама сва несрећа и невоља, О браћо моја, под овим самовољннчким прокле.тнм „ја" управ и лежи као нза бусије велики, анатематега биЛо, Сотона, који раздор сије из потаје н наговара на оваке небратољубне мисли. Смрвимо под ногама нашим ово грјешно и проклето „Ја", па смо смрвили саму главу тог Сотоне, и онда смо одмах саједињени и припремни за сваки добар заједнички рад на корист свете нагае матере цркве и народне просвјете. Чини ми се да неко рече: тако је то, те за то волио би и ја да смрвим под ногама тога мога „Ја", тога егојистичког љутог звјера, Али незнам, брате, може ли се то учинити? јер ово је у мени најјача страст, која ме непрестано мори и скаче и гакргуће зубима у мени и бјесни. Треба дакле томе средства и начина, а ја то незнам; а мислим да је тако право као што ме