Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

ч Слово на Говорио Митрополит зворнички Дионисије прил* 1890. Светога оца нашега Саве, првога архлјепископа васколиког српствва свету успомену љубезна моја у Госиоду чада — данас славимо. Велика је то прослава и од замашног значаја за нас Србе, те се је зато зар и сав наш овомјесни народ, који се иначе слабо у цркви по несрећи виђа, стекао изванредно данас у светом храму као трудољубиве пчеле у пуној кошници око своје благословене матице светог оца Саве, гдје се умиљне пјесме поје и тимјан благоуханија дизке до ирестола Вишњег Творца у част и славу великана међ' Божијим у роду нашем угодницима. А рекао би да се је промислом Бошијим и преставио наш велики светитељ на оданију Богојављенског нам празника, као да је хтјео Бог и тиме сјет дати Србину: да га једино Вјера у ваплоћенога Спаситеља Христа Бога и усрећити и сцасти може и то тим више, што свети отац наш Саво сав свој архипастирски труд уложио и сву своју очинску бригу водио је око српске просвјете своје пастве, у складу са божанственим начелима рад' којих је Син и Слово Божије приклонивши небеса ваплотио се да их усади у срца заблуђелог човјечанства. Али ја се нећу данас ни најмање занимати са појединостима светог живота и рада нашег великог просвјетитеља. () том су многи наши научењаци много лијепи ствари писали, које су већином и сваком од вас већ познате 5 него ћу се само са гледишта народне заједнице нешто с' вама поразговорити, а то и јест главна сврха нашег светог Саве у животу била. И заиста ништа узвишенијега и љепшега нема на овом свијету од народне заједнице. Па да бисмо то боље схватити и разумјети могли, доста ће бити да се сјетимо: да је Спаситељ наш Исус Христос у најмучнијем часу живота свога, по човјечанској природи, неколико т. ј. тренутака пре нег што су га издали, молећи се свом Оцу Богу, о том великом добру, најтоплије се је молио; молио се је то јест да и учепици његови као и они, који буду по њима вјеровали у Њега: „сви једно буду". Љубећи из свег срца заједницу васколиког човјечанства као цјелину љубљеног братства иод једним општим Богом Оцем, молио, вапијао је: „да сви једно буду,

св. СавЈ. :ом каноничне своје посјете у Брчком 14. Јануара здине. да и они у нама једно буду, да и свијет да си као ти Оче, што си у мени и ја у теби; ме ти послао". (Јоан. 17, 20—22). II да видите какав значај одава тој заједници, то је чудо! држи њу, т. ј. свјетску заједницу као највећу убједљивост о својој божанственој Мисији. И јест заиста заједница у Христу вјерујућих људи најубједљивији, више сваког краснорјечија, више сваке појезије, више сваке философије, доказ: да је Христос заиста Сип и Слово Божије, који је послан за спасење рода човјечанског. Свима је нама познато, браћо, шта је човјек. Он има своје страсти, своје самовољство, своје јогунство и тврдоглавштину, своје фалинке и фелере, свој егоизам, свак свој интерес. Ријетко кад да се човјек и сам са собом сложи; тако рекући: човј ек носи у себи самом раздор, сакрива у себи рат. Непрестано се у њему бори једна жеља противу друге, мисао противу мисли, намјера противу намјере, и то тако: да се воља његова нападнута оштро од самих противности, таласа као лађа усред бурног мора. Овака пак борба кад се једном заподене, протеже се она међу два, три па и више њих људи. II онда вам је видити како иротивурјече и свађају се и грде се и сражавају и боре до крајности, те нападају муж на своју жену, дјеца на своје родитеље, браћа међу собом, сродници на сроднике, пријатељи па пријатеља, сусјед на сусједа и грађанин на свога суграђанина, па и људи цјелог једног друштва један на другог у пакленој међусобној борби, аи сами народи један противу другом; и ево вам сад посриједи посљедица и плода сваког нечовјечног међусобног подрпања, а то је општа несрећа и уништење свега оног што чини човјека правим и сретшш створом Божијим! Кад дакле знамо: да је човјек онаки као што смо га описали пун т. ј. страсти и самовОље, ако у каквом друштву опазимо искрену, братску и нелицемјерну згуедничку везу у мислима, у осјећајима, у намјерама, у раду, у животу, у заузимању око свега што је добро и по друштво корисно, тада увиђамо за цјело: да овака заједница приказује нешто надчовјечно, божанствено, и да такву заједницу вочеловјечисја Бог могао је да оствари; и онда већ подпуно разумијевамо због чега је