Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 8

Б.-Х. ПСТОЧНИК

Св. 1 и 2

страст заноси, те зато и чиним тако. ЈГако је то брате, само ако се хоће. Имамо — фала драгом Богу — у нама дух вјере и љубави, дух Јеванђеља Христовог, у ком је немогуће егојизму да се одржи, шта више и нестаје га, као што риба умире чим је извућеш из воде и бадиш је на суву земљу нод притиском ваздуха. Удавимо дакле звјера егојизма нашег у духу христијанске наше вјере. Овај звјер је сами Сотона усељен у човјечије срце, које је створено да буде свети храм и престол Божији. Напоље дакле са Сотопом егојизма, а унесимо у срца наша Бога љубави. Али како се може то израдити? Ево брате како: једна ми мисао вели: или под мојим господарењем да буде које добро у нашем друштву, ако може бити,или нека иде до врага онако добро, које ја нећу наредити. Друга пак ми мисао противно тој каже: нека само буде добро, на ма то ишло преко кога му драго. Воља ми се сад слаже са том добром мисли, а оној првој хрђавој противи се говорећи: иди одтале, мислиш, да те не познајем? Ти си она звјерска мисао. Други пак иут долази ми сљедећа мисао: зашто ја, који сам учевнији и способнији међу нашима, него ли ко други био он у осталом раван мени или већи од мене у нмању; зашто, вели, ја да нисам први у народу и да ја не заповједам и не управљам свима црквено-народним стварима, него да сам други, трећи или носледњи, на да морам још судјеловати с другима за бољитак народне ствари, а други да се шири, да заповједа и да се слуша? Нећу, ни да знам, ни да чујем за ништо, шта више морам радити да им све иде наопако и да не могу никад они у свом заузимању усијети. Али и против те наонаке мисли долази ми друга добра и поштена мисао и почне говорити у мени: да није први у иравом смислу онај, који има велико звање, него онај, који ма да је мало мањи у звању, али је много већи у глави и у сиособности; а велики човјек рачуна се да је онај, који, ма да је достојан првог звања у друштву, ипак је он готов и срцем и душом, да буде посљедњн за, добро своје народности и домовине кад увиди, да тако мора бити због несхваћања већине. Паметан, дакле, добар и поштен човјек држи се вазда оваких мисли и сматра их као божанствене. Али ево гдје ми у другим неким приликама долазн још једна хрђавија мисао : ти си заиста безуман, вели ми оиа, кад изостављаш своје приватне нослове од којих живиш и

ти и сва твоја кућа, па идеш, те се мучиш и трошиш бадава врјеме за опште ствари од којих се неки други користе, и беру славу н глас у народу, када ти као награду свог труда и сурадништва добиваш сумње њихове, зазирање, интригирање, оговарање и подсмијавање. Не, то не, виче нротивећи се свему томе друга лијепа у мени мисао : прави интерес сваког појединца лежи у заједничком својском заузимању за ошите добро, и управ безуман је онај, који то не разумије и не може да схвати. Само пак посве проста и ниска душа може захтијевати: да се користи и иаграђује славом и пофалом од свију за заједничко своје заузимање и сурадништво у општенародним стварима неувиђај ући: да слава и похвала за заслуге у народу вазда долази касно, више пак пута много касније, нег' што би се мислило, али је она баш зато вјечита и неумрла. Шта ћемо, кад тако иду вазда и свуда оваке ствари V овом свјету: „завист бо невјест предпочитати полезное" што је рећи: завист незна да предпоставља корист, пјева наша црква противу издајице Јуде, који је самога свога добротвора Спаситеља Христа продао за тридесет сребреника, па је послије сам себе објесио од ужаса. Довољна су, мислим, та три примјера да докажу: којим се начином може изгонити из човјечијег срца егојизам и уселити у њег Бог љубави. Али да би могао човјек вазда на чисто бити, треба да увијек у памети држи само добре мпсли, да би хрђавим мислима затворен био пут у његово срце; и треба да се одважи један пут за свагда јуначки одбити од себе хрђаве мисли и само добрим мислима слободан пут у себе датп. Добре су мисли учење св. Писма, те зато треба да се човјек поучава у њему. Прије неколико година упитао је један страни великаш садању енглеску краљицу Викторију: како то да сте ви Енглези иајсретнији и најбогатији народ на свијету? а краљица му одговорн: за то што ми Енглези једини читамо свето Писмо као што треба и поучавамо се из њега. II заиста свето је Писмо наука над наукама и извор среће; који се невјерује нека сваки дан чита помало у њем, па ће се скоро увјерити. Нпје св. Писмо као што неки криво мисле само богомоља; у св. Писту може свак наћи све што му треба, свако т. ј. знање свјетско и божаНствено. Као што су дакле добре мисли учење св. Писма, тако исто и сила човјевјечије воље произлази од Божијег духа и добива