Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 20

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

дачне чистоће свештеник не може у животу свом да врши, као што ваља, оне дужности. које су му као свештенику намјењене. нит може да надвлада онај природни човјечији нагон душе и срца, који је више склоњен на зло, него ли на добро. Нашем природном човјечијем нагону душе и срца потпомаже противу нас ђаво са својијем ласкањем, са својијем злијем духовима и саблазнима покваренога свијета; потпомаже гријех и порок, који се као отровна гуја усели у душу и срце човјека, те му мира и станка не да, док му из душе и срца не истрпјеби и искорјени сваку — од највеће до најмање — добру клицу. Ушљед тога наравно је, да човјек постаје увјек робом ђавола; робом његовијех злијех духова ; робом покваренога свијета, порока и гријеха свог. Но, ако по слабости и немоћи своје људске природе може обичан човјек да у том у неколико падне и подлеже ; код свештеника то не може и не смије никако да буде, јер је свештеник по свом узвишеноме звању над обичнијем човјеком. Њему је — као од Бога позваном у свето и највеће звање — повјерено: ,, еннти е0 кнбтриш зак"ксћ1, ко сватла сватм^х, н д^кже приникн$ти СВАТ1И аггели жмак>т а ; даному је ираво: „зр^кти са/иозрачне лицс свАтаго возноинша, наслажддтисл кожсстежнма н свафжнма л1тВргш." (Преб. мол. при освећ. масала). Онприноси бескрвну жртву; мири човјека са Богом и дана му је у томе власт, која превасходи сваку другу на земљи. По томе, да ли ко хоће, да ли ко не ће — свештеник на сваки начин мора, да се једнако и све дотл;е бави Са својијем природнијем нагоном, док га сасвијем не савлада. Да је та борба тешка, о томе нема Двојбе; али је и побједа сигурна од стране свештеника само ако има Душу и срце чистб. 0 нуЖди и потреби свештеникове чистоће душе и срца ево шта св. Јован златоуст говори: „Свештенство свршава се на земљи, али припада у ред небеснијех уређења и тако мора да буде, јер ни човјек, ни анђел, ни арханђел, ни друго које створење није установило њихову службу и побудило људе, којијош пребивају у плоти, да подражавају служби анђела, него је то одредио и установио сам Утјешитељ. За то свештеник је дужан бити тако чист, као да би стајао на небу посред анђеоскијех сила". (Ш. слово о свешт. св. Јована Златоуста превод Ј. Калоколова С. Петр. 74 стр.

40). На другом пак мјесту опет о томе предмету сам пита и одговара: „Онај, који се моли за цијелу варош . . . . за сав свијет и умилостивљава Бога за гријехе свију, не само живијех но и мртвијех, тај какав треба да буде ? . . . Он (свештеник) приступа и обраћа се Богу тако, као да би повјерен био њему васцијели свијет и као да би свима био општи отац; он моли да свуда ■ престану војне (ратови), да се утигаају буне; проси да настане мир, та земаљски усјеви добријем и обилатнијем плодом уроде, да се сви избаве тешкијех и несноснијех биједа, које трпе и које свима у опште или сваком засебно са злијем нријете. Дошљедно, он је дужан у свему тако превасходити све оне, за које моли и проси, као што заштитник и бранитељ један мора да у одважности својој превасходи своје заштићене. А кад призива светога Духа и свршава страшну жртву, те долази кроз то у додир са Бладиком свима општијем: то онда кажи ми гдје ћемо му мјесто назначити; какову чистоћу, какво благочастије од њега да захтјевамо? Промисли какве су му дужне бити руке, које служе таковом тајанству? Какав је дужан бити језик, који изговара онакове ријечи? Није ли, да душа онога, који нрима таку моћ и силу Духа, мора бити чистија и сјајнија од свега на свијету? . . . . Душа свештеника мора се свијетлити као свијетлило, које освјетљава васцијели свијет" (горњи, сл. IV., стр. 123). Још к томе, свештеник мора да има благо и мекано срце, које ће га побуђивати, да се у животу свом стара и живо ради и о користи и напретку другијех људи, а нарочито онијех, који су његовом старању повјерени, јер је и то једна од најглавнијех врлина, које условљавају свештенички живот. Он дакле треба-да сматра све људе, као синове божије, као рођену браћу своју, пак да све без разлике једнако љуби, јер се Не да претпоставити, да би свештеиик могао ваљано и као што треба л.убити Бога, кад не би у исто вријеме љубио и ближње своје односно друге људе, јер љубав к Богу и љубав к ближњему у тијесној свези стоје измеђ себе, а о томе се најбоље увјеравамо из онијех ријечи, са којима је Христос Спаситељ закључио Своју заповијест о љубави к Богу; отпочео ону о љубави к ближњему пак их за тијем у свези довео истакнувши: . . . „Ово је прва и највећа заповијеет. А друга је као и ова . . . и, о овима двјема заповијестима виси сав закон". (Мат. XXII., 38—40). Овако сложена и са",тављена