Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св.. 1 и .2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Срт. 21

заповијест о љубави к Богу и к ближњему искључујб дакле сваку помисао и двоумљење, да би могла постојати и користити души човјечијој једиа љубав без друге. Но, нијс довољпо за свештеника, да у свом животу само љуби своје ближње — друге људе, него се још захтјева, да свагда буде готов помоћи им. (_)ва иомоћ састоји се у том.да их примјером живота свог руководи к вјечном спасењу; да пх уиућује на добра хришћанска дјела; да их једнако одвраћа од с-вега онога, са чсга би могли изгубити своју ДЈшу, свој значај, име и поштење; да свакомсу невољи н,а руци буде; да сваког у оску г дици потпомаже са својијем могућијем прилозима; да се особито стара и бригу води о сиротама, удовицама, кљастима и једном ријечи о свима онима, који нијесу способни за какав рад и промет. На све ово треба свештеника да поб) ђује с једне стране живи примјер Христа Спаситеља, који је људима пружио не само духовне пиће и хране, нсго се и иначе за њих старао у толико, што јс евагда готов био гладне нахрапити, болне излијечити, хроме и згрчене исправити, прокажене очпстити, елијепцима вид дати и т. д. — С друге стране треба да га побуђује и еамо настојање апоетола, да доскочи свима стварнијсм потребама убожнијех љл г ди, пак да се и он, као свештеник, а пријемник апостола, по њнховом дјеловању влада, ради и управља помажући евојијем ближњим;а при свакој прнлпци и умно и стварно. Поред наведеног, свештеник треба, да у животу свом користн људима још и са својијем знањем н науком. јер му то налаз-ке његова дужност и служба као учитеља и проиовједника. А да би према времену, у којем превлађује умјетничка и зпанствена изображеност, свештеник могао радити и у томе смислу са јачом снагом и бољиЈем успјехом: нужно је, да се у животу свом не запушта, већ да све то више настоји обогатити свој у г м са наукама, које му нружају људска знања и изображења; јер би доста жалосно било, кад не би као свештеник. који је постављеи да друге учи, темељпо знао бар оно, чему треба да друге поучава. Много има наука. којима се свештеник мора да бави у животу свом ако жели и хоће, да добро н ваљано одговори своме задатку; али ипак измеђ свијех тијех кориспијех наука за љегову струку п односни задатак, свештеник мора да предност даде св. Писму. За свештеника ваља да је свето Пиемо управо његова ручна књига, јер садржи у

себи само божју ријеч, коју г свештеник мора да има на оку и у памети својој непрестано, како дањуг тако и ноћу г . При том, из исте књиге или св. Писма свештеник учи оно, што је његова дужност да научи и зна. Постојанијем нак изучавањем и ирактичнијем познавањем св. Пиема, свештеник облагорођава своју душу и срце и оно благотворно упливише на сваку његову ријеч, на сва његова дјела, на његов глас, на његов изглед као и на његове обичаје, те да цијела његова спољашност служи само на добар углед и за поу г ку људима. Ради тога у књизи Псуса Навина и препоручује се читање св. Писма са ријечима: „Нека се не раставља од уста твојијех књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано; јер ћеш тада бити срећан на нутовима својијем и тада ћеш напредовати". (I., 8.). Ана другом мјесту св. Писма стоји : „Благо онима, који чувају откривења НЈегова и свијем срцем траже га". (Пс. СХ1Х. 2.) Пошто се пак правилност свештениковог владања и чистоћа његовијех намјера највише показује у његовом опхођењу г са људима, а нарочито пак у опхођењу и одношајима његовијем са лицима друтога спола, то је свештеник дужан у животу свом придржавати се опрезности, која захтјева од свештеника, да је не само свагда при себи, да на свашто мотри и да у сваком свом послу мудро и смишљено постуиа, него још к томе хоће и тражи, да свештеник својим понашењем, својијем добродјетељима и разбором предупреди и сваку врсту сумње, да одбјегава све оно, што би могло дати повода и еамијем што каквијем хрђавијем претпоставкама о њему и да се особито чува, да не би сам изазвао ове претпоставке радећи у самој ствари сам собом у прилог истијех. У овом погледу г свештеник треба, да увијек пази на то, да код једнијех људи задобије и етече повјерење, а код другијех, да га не изгугби. Ово ће постићи само онда, када му је савјест чиста и ако, рачунајућ на свој углед, на своје достојанство, буде избјегавати сваку г нрилику, која би га могла довести у тај несрећпи положај, да се једнако на раскршћу налази у борби са поганијем тежњама. Као што се од свештеника захтјева и тражи, да у животу г свом бу т де опрезан, тако се исто од њега захтјева и тражи, да је у опхођењу са другима пристојан, умиљат и углађен, а никако суров и напрасит, јер би тијем показао, да га у његовом светом звању г не руководи благородна цијељ и на.