Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 24

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 п 2

пособан био вршити оие свете и многостручне дужности, на које је позван и благовремено и безвремено, и за које мора да даде одговор самоме Богу, него би служио и на велику саблазан људима над којима је постављен, да их примјером живота свог побуђује на свако добро и племенито дјело, дошљедно и у самој добродјетељи, умјерености у јелу и пићу. Оцртавши тако живот и поступагве свештеника према Богу, људима и самоме се.би, преос•гаје нам још да споменемо коју и о онијем још другијем одношајима, у којима се свештеник налази у животу свом, пак да према истијем одноШајима кажемо, како треба да се свештеник влада, поступа и управља. Свештеник по звању свом обавља дужност евештенослужитеља и у том погледу прво мјесто његове службе јесте црква или храм божји, који је повјерен његовом искључивом старању и бризи. УшлЈед тога, свештеник је дужан добро пазити на украс и чистоћу цркве и строго настојати, да се у њој налази ред и благопристојност. Ово мора да је свештенику најнрва п најсветија дужност, а што се тиче уважавања и поштовања цркве од стране онијех, који иослужују у црквп или који долазе у цркву, свештеник је дужан у томе да њима за примјер служи. Свештеник пред народом представља божјег служитеља те се понашати мора тако, како би се народ могао угледати ни његов добар примјер и како би добром цримјеру његовом могли шљедовати. Због тога и ваља, да је живот и поступање свештеника у црквп обиљежено на свакоме кораку и при свакоме покрету са душевнијем изразом саме дубоке смирености, побожностп и богојажљивости. Да би могао свештеник то у довољној мјери показати, захтјева се од њега, да се са знамењем светог крста побожно и смијерно иоклони чим дође до црквеног прага; да исто тако ради кад пређе црквени праг; а пошто дође на сред цркве, да се поново смијерно поклони и тада нека га обузму веће мисли и осјећаји о величанству и слави божјој с једне стране, а с друге о маленкосги, недостојности, слабости и ништавплу свом пред свевпшњијем Богом Творцем, те увиђајућн ту своју маленкост, недостојност, ништавило и слабост пред Богом н према Богу, нека се побожно у ееби помолиБогуу краткијем, али пуно значајнијем ријечима: „Боже, милостнви буди менн грјешном; Боже смилуј се на мене по великој

доброти Својој и Боже, учини ми срце чисто и дух прави понови у мени". (Псал. 50). Кад за тијем дође и стане пред иконостасом, а иарочнто пред царскијем дверима, тад свештеник мора да је особито задахнут чувством душевне побожности и страхопоштовања. На тако расположење треба да га побуђује лпк Христа Спаситеља, који умнијем очима напшма представља образ и подобије оног Богом изабраног духа, који је на себе примио вид раба и који — одговарајући вољи предопредјељењу свог небеснога ()ца — својевољио бијаше припио себе на жртву, да страдањем, крвљу и смрћу евојом изради спасење цијелом роду људском, који је пао био под проклество и нраведпо божје осуђсње са немоћне своје људске природе. Даље треба, да на тако побожно расположење душе и срца побуђује свештеника пред иконостасом и лик небесне царице божје матере, која нас на небу заступа; са топлијем својијем молитвама приблпжује Богу, и својијем посредовањем код Бога, израђује нам мнлост гријеховног онроштења. Најзад треба да свештеника цодржа? - м - у и кријепе у том и таквом расположењу дуп.е и срца пред иконостасом и сами ликови другијех светитеља и божијих угодника, који су на пконостасу, дочим нам они изображавају и представљају образ и подобпје онијех лица, која су својом постојаном вјером у Бога, својом побожношћу и врлијем хришћанскијем дјелима стекли и удостојили се велике славе и милости код Бога, да и за немоћне н слабе моле пред престолом Бога и да нам у животу за углед служе. Уз таки унутарњи побуд, расположење и осјећај, свештеник треба да на томе мјесту даде знака и својој спољашној побожности скромно крстећи се и клањајући се. Када свештеник улази у о.ттар, који је најглавнији дио цркве, ваља да се мислима својима узнесе на небо; да заборави на све што је земаљско, те преображен тако у својијем мислима и осјећајима, да се прекрсти и поклони пред пог бочнијем дверима, кроз која ће унићи, и онда, са највећим страхом, побожношћу и поштовањем да у олтар улази. Пошто је свештеник у олтар ушао, постоји му најцрије поклонити се пред св. пријестолом, који је најважније олтарско мјесто. За тијем дужан је у цајвећој побожности цјеливати један угао или крај св. пријестола. Ако би свештеник на дуље у олтару остао, дужан је то вријеме