Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

тежити само за тијем, да сдаван и велик постане над самијем собом, над својијем страстима, манама, у иосдушности и својој оданости према Богу и божјем закону; а ако случајно дође до какве веће славе и части, коју није сам собом тражио, но одају му је други људи по његовијем заслугама, нека се том славом и чашћу не поноси, него нека га једнако и све више побу^ује на то, , .ше но икгји други буде радом својијем користан ^ ^има и да по иримјеру Исуса Христа, који је узео на себе вид раба, буде увијек понизан слуга повјеренијех му душа сматрајући врхунац славе и части своје у смиренију и понизности, коју нам је син божији, Исус Христос, у довољној мјери показао самијем Својијем примјером. Што свептеник у животу свом добра ради, нека то ради за то, што признаје, да је његова дужност добра радити, а не да се прослави, и што жели, да се онијем његовојем добријем дјелом слави Бог, који ће га за добра његова дјела наградити и прославити вјечном небесном славом, која превасходи сваку земаљску славу, хваду, част и достјанство. Од свештеника — когге је задатг'к, да у кругу повјерених му људи измирује завађене и шири међу њима љубав, мир и слогу — захтјева се још, да у животу свом и сам мирољубив буде. Ова мирољубивост треба да се састоји у том, да се свештеник у приликама не љути све и кад би имао узрока љутити се и да се са људима, међу којима живи, не свађа и не замеће кавгу, него да сваког без разлике, био богат или сирома, учен или прост, високог или ниског рода, једнако пристојно предусрета и воли; да сваком једнако пристојну част даде; да у свакоме једнако поштује оно биће, које је но својој природи и опредјељењу свима истовјетно; да је према свакоме добро расположен и да се најпослије са свакијем једнако љупко и пријатно опходи и поступа, јер је то најбољи начин, којим може свештеник стећи себи љубав и повјерење код људи, а у срцу свом драгоцјени мир и спокојство. Св. апостол Иавао препоручује таку мирољубивост свима у опште, а. нарочито свештеницима кад каже : „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свијем људима". (Рим. ХП., 18.) На другом пак мјесту опет у том смислу савјетује овијем ријечима: „Свака горчина и гњев, и љутина, и вика, и хула, да се узме од вас" и „Не дај се злу надвладати, него надвладај зло добријем". (Ефес. IV., 31., Рим. XII., 21.)

Овијем пошљеднијем ријечима св. ап. Павао хоће свештенику да каже, да зло злијем не враћа, јер би кроз то изазвао немир и раздор, који је увијек са хрђавијем пошљедицама скопчан, него — држећи се божијег мира, који нам је дат да благијем и убједителнијем ријечнма одбија од себе свако зло и нападај, који би против њега и његовом звању уперен био. Ако би међу тијем то зло и нападај против евештеника тако далеко . "пло, да му сасвијем обори углед и достојанство: тад је свештеник по?~ н, да у обрану свог увријеђеног угледа, части и достојанства притече средств! ма законс. дозвољенима, пак да од дотичног, који би га случајно на правди Бога напао, увриједио или му зло какво нанио, тражи задовољштину ма и преко суда то било, ако се т. ј. иначе не би дала задовољштина извести. Али и олда евештеник треба, да је при себи, да се не љути п ~-ваћа, него да достојанствено представи у чему Јв ствар, за коју је принуђен био задовољШ1ину тражити, пак ако примјети, да се покајао онај, који је за тијем ишао да га увриједи, омаловажи, напане или друго му које зло учини: тад је као свештеник дужан благијем ријечима посавјетовати га, да други пут онако не ради, а за тијем треба да му благодужно опрости по ономе: „Будите један другоме благи, милостиви праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама". (Ефес. IV., 32). Међу пороцима и страстима, које св. ап. Павао не трпи у свештенику и које не доликују његовом светом и узвишеном звању, јесте још пијанство. Од овог порока свештеник треба да се у свом животу особито чува и клони једно е тога, што је пијанство смртни гријех и што се кроз исти гријех губи нашљедство царства небесног по ономе: „Пијанице царства божијег не ће наслиједити" (I. Кор. VI.: 10.) Друго с тога, што пијанство навлачи човјека на свако зло. Пијан човјек изгуби свијест и добре наклоности срца свог, те је увијек готов да се евађа, да замеће кавгу, да се бије, да грди Бога, да исмијава светињу и т. д. и т. д. Све се то може лако појавити и код свештеника, када би се по несрећи одао прекомјерном нићу вина и ракије. V том случају наравно је, да би се показао недостојан свог високог звања у толико више, што према стању своје помрачене душе од пијанства не би имао разума, ни савјеети ни вјере, које се од њега као од свештеника захтјева, и то би онда не само скроз нес-