Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 41

као глас повјерене ми цркве услишити и то на добро и високе владе и моје цркве. Али на жалост! не само што нисте ми послали обећани писмени одговор, него сте додали још већа безакоња, која потврђују ријечи ваше: „да бисте искоренили превјечна моје цркве права" — и противу толико важних и од свију славних султана бератима и ферманима потврђених привилегија најмудријег и најоштроумнијег политичара, оног великог завојеватеља Мухамеда //., који је изриком тадањем патријарху написао и дао, говорећи: Уживај у миру све привилегије, који су твоји предшесшвеници уживали и т. д. — противу званичио дате ријечи Високе владе дјелој Европи устима Министра Решид паше, који је 26. Маја 1853. год. званично објавио цјелој Европи: „да сама част Високе порте захтјева, да она штити и брани, и у садашњости и у будућности, против сваке уврједе и напастовања од свију Султана подарена права и привилегије у православној цркви;" још и преко у политичној способности чувеног Министра Алипаше, који је тврдио писмено пред цјелом Европом: „да цариградска патријаршија централизира у себи цјелину грађанских и религиозних права тако, да може човјек заиста казати: да осим подаништва православних Хришћана у отманској држави управљају се, суде се и уређују се више од хришћанске, него ли од мусломанске Владе," и то је рекао и писао поменути министар Али-паша баш онда, када се оно бијаше заузео, да одбије одговарање руске Владе која је пред цијелом Европом тврдила у мјесецу Мају 1854. год. да се отоманска влада непосредно мјеша у унутрашње ствари православне цркве, вређајући њене установе, под нзговором реформе, и т. д.; — противу, велим, самих божанствених правила и установа православне цркве, које сад Висока Влада као да замјењује с другим својим законом, шаље у Епархије, које имају своје каноничне Архијереје, друге владике и то припадајуће бугарској шизматичној Ексархији називај ући их у својим бератима оним именима, као што назива наше праславне владике; будући Висока влада каже: да је наклоњена својим православним поданицима, и да је досљедња у свима од толико вјекова пред цјелим свјетом датих погатених ријечи о правима православне цркве, која права сачињавају непромјењиви склон моје цркве. те када би усљед тога

требало да Висока порта одбије сваки незаконити нападај од стране Бугара, који у опасност ставља моју цркву. Будући, Ваша Висост, да се наша црквена права, без којих као што мало пре рекох, опстанак православне цркве не има мјеста у отоманској држави, и данас још систематично газе; Будући издањем царских берата епископима бугарске Ексархије, без да се разликују у њима као шизматици од православних Архијереја, само се православље смртно врјеђа; Будући, ма да сам више пута и усмено п писмено достављао велику важност ових догађаја и њихове опасне посљедице, којих превелику одговорност не могу даље да носим на себи, нисам послушан; Тога ради, дакле, ограђујући се противу онога, што је узрок оваког жалосног стања моје цркве, полажем оставку на Васионски Престол, коју сам оставку поднио двјема корпорацијама, т. ј. Светом Синоду и смјешаном Савјету, и само јављам о томе Вашој Висости, задржавајући себи право, да се оправдам за то пред цјелим православиј ем. 23. Јулија 1890. Дионисије с. р. II. Писмо смјешаног Савета и Светог Синода Министру предсједнику о патријарховој оставци. Његовој висости, иредсједнику Министарства. Вагиа Висост! Са највећом жалости достављамо Вашој Висости, да је Његова божанствењејша Всесветост, Васионски ГГатријарх Дионисије V. положио данас двјема корпорациј ама, т. ј. Светом Синоду и смјешаном Савјету своју оставку на Васионски Патријаршески престол, у којој набраја и разлоге оставке, рекав, да ће то све и Високој Влади послати. Будући, пак, узроци, који су изазивали ову оставку Бзегове Всесветости, нису од оних, које предвиђају свети црквени канони и народни устави, који једино могу изазвати и наложити оставку Патријарху, нити пак посљедица какве несугласице између Натријарха и Св. Синода или смјешаног народног Савјета, него на против од неумјесног држања Високе царске владе према привилегијалном питању усљед берата бугарских владика, као што је то и у