Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 40

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

(Ово је писмо писано старим правоггисом) Село Попино, што се у овом писму Стављени печат на овом писму, са наводи, лежи у личком протопопијату и свим је онакав исти, као што је нацртан по Шематизму горњокарловачке епархије у „Старинару српског археолошког дру- за 1883. био је у њему парох Милош штва" у Београду, 1889. књ. 1. | Личина.

Цариградска патријаршија, Маћедонско питање и Бугарске владике.

Цариград, 10. новембра 1890. Маћедонско иитаље данас занима не само порту и источне народе, него и циј елу Еврону. Највише пак занима Србе, Грке и Бугаре, који лијепу земљу Маћедонију траже за себе. На истоку је велика несигурност, а то по највише долази из Маћедоније, гдје се Бугари све више У тв РђУЈУУ последњевријемеБугарису јако отскочили у маћедонском питању, а то тиме: гито су бугарске владике тсшављене у МаКедонији. Порта је пристала, да се сад испуни оно, што се обећавало, кад се бударски ексархат установио. Порта је пак за то сад пристала на бугарске захтеве, да угоди онима који су подупирали бугарске жеље. Постављање бугарских владика јако је узбунило српски народ-, који никад неће напустити своје право, да- задобије срце Душанове царевине. Но осцм српскога народа још се неко подигао против Бугара и против Турске, која је захтјеве Бугарске примила и усвојила. То је цариградска патријаршија. Покрет цариградске иатријаршије особито је значајан, јер тога до сад није било, пошто је васеленски патријарх рјетко и устајао против оних, који су му његово право кргаили. Али у овом питањуца риградска патријаршија се особито држала. Она је истина бранила право цариградске патријаршије на црквену јурисдикцију у Маћедонији и природно право грчког народа на један дио у Мећедонији, али тиме што је устала против Бугара, кад ови отимају, што је туђе — баш тиме користи и српском народу, који ће се лако у Маћедонији погодити с Грцима ? само кад се сузбију Бугари.

Како се мушки бранила цариградска патријаршија — то још није познато читалачком свјету, јер акта о томе нису излазила на јавност. Цариградски патријарх поднео је оставку, забрањено је од духовне власти служити у црквама — а о свему томе се само мало зна. I. Протест и оставка Васионског Цариградског Патријарха Дионисија V. Његовој висосши, предсједнику Министарства! Надао сам се, да ћу послије усмених мојих достављања и мог патријаршеског од 22. јуна т. г. Такрира, у ком набрајајући безаконо мјешање у пронунцијалном питању, којег се (министарство) тако јавно дрзнуло на уштрб неповредимих права цркве моје, доказивао сам са великом жалошћу парализирање реда у нашој цркви, — надао сам се, велим, да ћу изазвати изпитивање и поправку оваког безаконог движења ; надао сам се, да ће Ваше званично дате рјечи: „да ћете послати патријаршији писмени одговор на мој Такрир," којим одговором држао сам, да ће Висока влада, и овај пут увиђајући неизбјежну нужду и потребу вјечних права православне цркве, дати им нову потврду, усљед које би настала тишина у црктш; надао сам се, да ће послије моје тврдње: „да је давање берата Архијерејима шизматичне бугарске Ексархије сасвим нешто протурелигијозно, које самртно вређа цјелокупно православље," Висока влада увидити и сама, да је на тај начин немогућ опстанак православне цркве у отоманској држави, и да нити ја нити други ко може узети на себе оваку огромну одговорност према свнма осталим црквама, што би имало непредвиђених, али замашних посљедица. Усљед свега тога, дакле, држао сам, да ћу убједити високу владу, да не стреми даље; надао сам се, да ће се мој глас