Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 52

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 II 2

коју је говорио у новој српској цркви прота и опијелу проте и конзисторијалног Тужни зборе! Судба наша на овом свијету доноси, некад да се радујемо, а некад да плачемо; па за то и нема у животу нашем на земљи, ни плача, који не усише, ни радости, која се не прекида. Тужни глас звона огласио нам је јуче плач над једнијем новијем гробом. Пред нама су још за који часак хладни тјелесни остаци, премилог и незаборављеног оца и супруга, љубезног брата, друга и пријатеља, проте и конзисторијалног савјетника Стевана ЛрокожиЛа; али је његова племеннта п добра душа прешла од смрти у живот, који краЈ - а нема, из плача у ВЈ *ечну радост. II лач и вапаЈ - његове троје сирочади, топле сузе његовијех пријатеља и поштоватеља свједоче, да се је под ударцем грозне и неумитне смрти угасио живот пун супрушке доброте, пун очинске бриге и љубави, пун жара за своју свету православну цркву и за свој дичнн срнски народ. Сад је све легло с' покојником у хладни гроб, остао је само спомен имена и живота његова, који ће се по својијем врлинама вјечно блистати над гробом његовијем. Коло живота српског борца н свештенпка Стеве ЛрокоииИа кретало се по врлетном путу, гониле су га разне прилике мјеста и времена, у коме је покој'ник живио. Прота и конзисторијални савјетник Стеван ПрокоттЛ , — кога ми оплакујемо, и коме ми данас спремамо пошљедњу духовну брашненицу, рођен је 11. ј - ула 1856. године у селу Тимару код Бањелуке, од родитеља Ннколе Прокопића и Стоје рођ. Стевић. тежака. Његов отап, који је науку и слободу много цијенио, дао га је, кад је навршио 8 година, да учп. Основну школу учио је у Бањојлуци и Прнједору; за тијем је . ступио у бањалучку богословпју шк. год. 1869/70. У почетку друге школске године умрије му мати, те иошто сврши П. разред богословије, одважи се са још некијем друговима, да иродужи богословску школу у Биограду, камо је стишао 1871; ал' га тамо не послужи срећа, јер нити би примљен у богословију, нити доби какве потпоре. Другови му се разиђоше, некн у Новн Сад, некп у Пакрац, некн се вратише у домовину; а он саставши се са др. Миланом Јовановићем, пође шњиме у Нови Сад, те буде уписан у тамошњу

1^ '1 професор рељевске богословије Томо Алагић. по савјетника Стевана Прокопића. српску гимназију. По свршетку I. разреда год. 1872. врати се кући, те због слабог здравља не смједе даље да се напреже, и видећи, како је тешко сиромаху изучитп све школе редом, ријеши се да доврши и Н1. разред богословнје у Бањојлуцн. Те шк. год. 1872 3. умрије му п отац, а он, пошто сврши богословију, потражи мјесто да учитељује; ал узалуд, нешто стога, пгго бијаше одвише млад, а нешто стога, што се тада већ спремаху бурна времена за ерпски народ, којн је покојннк љубпо нада све благо овога свијета. Године 1874. буде на препоруку пскушаног родољуба, трговца градишкога Васе Видовића, изабран за учитеља у тамошњој српској основној школи. Ту ј *е учитељовао само годину дана. У томе букне устанак 1875., и он пребјегне у Славонију, гдје се задржи до августа 1876., најприје као помагач при подизању устанка, за тијем као члан усташког одбора мотајичкога, и на пошљетку као учнтељ босанске дјеце у Окучанима, у II. школи, коју тада основаше за сршку дјецу, познате српске добротворке, енглеске госпође Мис Ирби и Џонстон. Тога мјесеца напусти учитељовање, те у млађаном одушевљењу за слободом своје браће и за побједом њиховом над непријатељем, крене у Србију и стуни и добровољце, гдје је истрајао до свршетка првог српско-турског рата, борећи се са свакојаким невољама. Овдје је имао пок. Стева да издржи Осим физичке борбе и још једну умну борбу са неким назови Србима, који су по своме умноме сиромаштву и напојени духом стране политике, покушали бпли, да у ј *едном меморандуму оставе вјечиту љагу на својој српској браћи. Покојни ј *е Стево као члан нарочнтог одбора умио да отклоии и снријечи тај меморандум. Пза тога се бавио неко вријеме у Биограду, па у манастиру е ПТишатовцу у Фрушкој Гори, а за овијем се оцет врати у Славонију међу пријатеље п познанике. Пошто је год. 1877. слушао учитељскп курс у Пакрацу, буде опет постављен од поменутих племенитих госпођа, за учитеља босанске дјеце у Повој ГраДишци. Кад престаше ове школе у Славонијц, априла 1878. поменуте српске добротворке познавши у Стеви тврд карактер и вриједна раденика и васпитача, премјесте га у Далмацију,