Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 II 2

Стр. 51

народа уживаш велико повјерење. Употријеби ту прилику те уложи сву евоју, снагу на то да своју паству учврстиш у народности и вејри. и поучиш свачему што би му могло олакшати живот и борбу за опстанак. На унапређењу пољопрнвједе а тијем и материјалног стања нашег народа, ваља наше свеигтенство да настоји већ и самог себе ради. Да је тако одобрићс нам сваки кад га ггодсјетнмо на ту околност да га за његов рад сам народ плаћа п пздржава, а плаћа га онако како може. Неко новцем, неко житом, неко сијеном, неко мрсом и т. д. неко богме ни чим, јср скоро нема ни сам од чега да живи. Нс плаћа га дакле сваки подједнако, већ по свом стању п могућности. Исто су тако разнп приходн и поједппијех свештеннка према томе да ли су им парохијани газде или спромасп. Да народ свог свештеника плаћа бпло је до сад а пз некпх разлога, које не навађамо, јер не засијеца у обим овог чланка, треба увијек п да буде. Па кад је тако, зар онда не захтијева и интерес самог свештеника, да настоји, да му парохпјани материјалпо напредују? Тај материјалпп напредак пак постичн ћс се код нашег сел>ака, као што већ више пута споменусмо, једино на тај начин ако га поучимо бољем раду и вредноћи. Свештеник дакле, који живи од народа мора њега и самог себе ради примити на се дужност и учитеља пољонривреде, те упућивати народ у оном начину привређивања, којим ће под садашњим околностима бнти могуће, да му се поправи материјално стање. Узмемолијош у обзир да су приходи нашег стештенства, бар у већини случајева, ушљед слабог материјалног стања нашег народа доста маленп, тада се не смијемо чудити томе, што се многи наши свештеници сем својс свештеничке дужностн занимају и којим другим радом. Онн то морају чинити ради осигурања свога и своје породице. Већина нашпх свештеника занима се у тијем приликама као и њпхови парохпјани по.Ђопривредом али нстим примитивним начином као и ови потоњи. Како би јадно овај живот проводили многи наши свештеници тек онда,

кад им не би бнло те споредне мал' да не речемо главне заслуге. Сасма је оправдан њнхов поступак у том погледу а племенитијег занимања поред свог узврппеног свештеничког позива заиста није могао сеоски свештеник нн одабрати него ли пољопривреду. Ни једно му друга занимање ие нружа толико доказа о величини славе Божије, ни једно му не открива тако љепоте красне божије прпроде, ни једно занимање не доводп човјека тако често до тога, да Бога спомиње да му се моли и сво своје уздање полаже у његову свемогућност и милост, ни код једног занимање нема оне међусобне сношљивости између људи као у пољопривредникг!, који не само да један другом не злобе и не завиде, већ се искуством међу собом испомажу, савјетују и у раду поучавају. Код другијех занимања траже се патенти и поеобне привилегије на нове проналаске, код пољопривредника тога нема. Је ли који пронашао успјешнијп начпн рада одмах тежи да то п другн не само сазнаду већ да науче и тако да раде. Па кад узмемо на ум, колико нам вриједна мала челпца сем корпсти нружа поуке и лијепијех примјера како се удруженом снагом много ностигне, како међусобна слога, поштовање старијег, ваљана подјела рада п вредноћа кућу пуни и богати, тада заиста морамо са задовољством одобрпти избор нашијех свештенпка у погледу споредног зшшмања. Једино што нам се не свиђа то је, да се и наши свештеници при том раду владају као и сељаци по оној старој „плете котац ка' и отац". Но тијем начином рада као што већ рекосмо не можемо данас успјети. Истпна данашњи наши свештеници нијесу као ни еељацн имали прилике да се науче напреднијем пољопривредном раду^ но ипак свештеници знају читати па треба бар читањем стручнијех пољопривреднијех књига п члаиака да се колико могуће користе и у пракси поуке извађају. Тијем би користили и себи а уједно примјером показали својим парохијанима да се бољим радом постиже п бољн успјех. Њихове усмене поуке биле би у том случају од много већег унлива и рађе би нашле одзива н послушности у народу. ке се.)