Bosansko-Hercegovački Istočnik

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 и 2

Отворено пнсмо.

Као одговор на критику г. Милорада Јелића свештеника (Б. X. Иеточник св. 9 и 10 од 1890. г.), на чланак „Свештенство и проповједање", упућено господину уреднику истог листа од писца критикавног чланка.

Господине уредниче! Ако би каково дијете из безазлености или обијести изазивало каквог човјека свјс;сног свог мужанскога достјанства на препирку ма о чему, како би се тај човјек у таком случају имао држати? Оваково питање наметнуло мн се сада при почетку овога писма, н, вјерујте ми, не могу никако да га се отресем, и то тим мање, што су околности, у којима се сада налазим, и које су повод дале овоме писму, на длаку налике околностима човјека у овом претпоставл>еном примјеру. Да се у озбиљну препирку упусти са дјететом, које још није зрело за озбиљан разговор, направио би се смијешним, а то бн било на уштрб његовог мужанског достојанства. На такова изазивања, или ће озбил.ап човјек одговарати пталом, или се некс ни обзирати на дјетиња зановјетања. У тако сличном положају, као што рекох, налазим се и ја сада, само са том разликом, што сам морално присиљен одазвати се тим дјетињастим изазивањима. Вама ће, г. уредниче, познато бити, да је г. Јелић критиковао мој чланак „Свештенство и Нроповједање". Том критиком г. Јелића доведен сам у неприлику и то тако, да у први мах нијесам знао шта да радим. Критика, као ђачки почетни рад, није заслужнвала никаква обзира; па ако би хтјео да досл>едап будем својим назорима у овом погледу, не би ни смио мислитн на какав одговор, и то не само због тога, што би се и ја, одговарајући на исту, правио смијешним и дјетињастим, него и због тога што је критика по својој садржипи безпредметна, а по форми замршена, неразумљива и боцкава; а пе одговорим ли пак, могло би се намјерно узети, е нијесам довољно снажан оправдати моје назоре, поткријепити моје тврдње, нападнуте његовом критиком. Због тога сам дакле, г. уредниче, принуђен, да морам одговорити на критику г. Јелића. Но ношто г. Јелић као свештеник, с једне стране сувише високо стоји и одвећ самосталпо мисли, да се ја макар и као (и годинама и искуством) старији свештеник, не би смио усудити какву поуку му дати; а с друге пак, овај његов рад (критика) сувише ниско стоји — испод обичног нивоа, који

ои се као озбиљан на Јавност дати могао — није ми могуће, да са њим непосредно о овом предмету расправљам, јер не држим — поред најбоље воље, да га не увриједим — да је дорастао озбиљном стварном разговору. За то сам, г. уредниче — овим околностима нагнан — дошао на ту мисао да с вама овај предмет расправим; да објасним п оправдам моје назоре, и поткријепим моје тврдње додирнуте критиком г. Јелића, пред штовашш читаоцима овог листа, у овој форми — форми отвореног писма на Вас, те Вас молим, да ми поклоните Вашу пажњу течајем писма, а и дате иростора у цјењеном „Источнику". Али прије него ћу се упустити у одбрану нападнутп тачака мога чланка, мислим, да ми је слободно проговорити неколико ријечи о побудама г. Јелића, које су га покренуле, да са онаком од.тучношћу подигне се против мога чланка, јер тврдње његове стоје на тако лабавом темељу, докази на сасвнм крпвом мјесту, да сам одма морао носумњати, да нијесу биле нобуде те критике оне тачке, које је г. Јелић крнтиковао, него да је то узгредно, а нешто сасвим друто, да је главно што га је тако на мој чланак огорчило, да је, тако рећи, тражио длаку у јајету. Мојим чланком „Свештенство и Проповједање", ја сам ишао за тим, да се проповједи сваке недјеље и празника по црквама за вријеме Богослужења држе, даље, био сам иротив читања проповједи, даље, одлучно сам био протнв оних који у свештеничком позиву, траже и оће да нађу чак начин живљења, укупно рећи, тражио сам од свештеника да буде потпуним свештеником — правик пастиром стада Христовог. Па да ли нијесам много тражио од г. Јелића?! Али не, то иећу рећи, јер има још један узрок, који га је могао нотстаћи, да се противу мога чланка окоми, на име, младићска пуста жеља за славом, коју би као стручан критичар у повољном моменту пожети могао. Но ако ово и изгЛеда као накосно нагађање с моје стране, то ипак могућност није нскључена, јер је г. Лелић не само по свом јавпом раду пего и по годинама јако млад свештеник. Но сад, било да је жеља за критичарском славом, било да је огорченост против мошх ономена