Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 и 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 59

на нужно потпуно вршење свештеничке службе, дала повод тој крптици, примјетпти ми је, да је од једног свештеника недостојно заподијевати борбу из личних обзира. А да ово пак није начелна борба, доказујем — упуштајуки се у предметну расправу — тиме, што је сам г. Јелић признао јавно, да је моја намјера „учити науке" племенита, даље што против изложеног напутка о начину спремања за проповјед у пјелој евојој критици није ни ријечи прословио, а све, што је у критици навео, односило се иа порицање, да је наше сеоско свештенство дорасло проповједању. То порицање поткрепљивао је на недопуштен начин појединим изразима из мога чланка, хотјевши истовремено тиме доказати и моју недосљедност. Остали пак дио критике, бави се споредним питањима — иојединим мојим изразима, које је својево.Ђно претурао тамо амо, склапао од њих нове појмове, извртао им значење, и — ваљда нехотице — цитатима из св. Писма потврђивао баш оно, протпв чега је ишао, цитате не умјесно употребљавао и т. д. Па да се увјерите, да је заиста овако, како наведох претрешћу тачку по тачку од свега, што је у мом чланку нападнуто. Г. Јелић замјера им најприје, што ми је уводни дио чланка превелики, што почињем од „Адама до данашњег дана", те га читајући, махом заборавља на насловну мисао, те се губи у смјеси неких штудија, те не зна каввом га предмету све спрема, те ппта, да то није какав природословни увод? па пронашавши мој израз ,.и на посљетку свега не стаје" открива у њему својим проналазачким даром некакав „камен спотицања", те ме том приликом упућује на 11 и 12 члан символа вјере, даље, поучава ме са доминирајуће висине о употреби израза „неки", „постојеће" и „уништавају". Доста људи иа овом свјету има, који су са каковим природним недостатком на овај свјет дошли. Неки има ведику главу а мали труп, неки пак обратно, али сви тн људи нијесу криви што су такови, што су им поједини дијелови тјела не сразмјерни, Бог их је такове створио, и ја држим, да никако није лијеио, ако би се таковпм људима у том погледу ма што замјерало. Па као што то тако стоји са људима, којих ми спољне природне недостатке на први поглед примјећавамо, тако исто може бити људи са унутрашњим прнродним недостатцима, који се тако лако

не примјећују. Тако је, на примјер, познато, да мозак по својој форми — моделу — количшш и густоћи има уплива на умне радње човјечпје, па због тога по неки умни раденици, потребују више израза, више мисли да изређај у. док искажу оно што хоће, док на против, други може то исто са нсколико ријечи и много љтгие. Па треба ли за то замјеравати што ономе, који би такође желио да буде јасан и кратак? Ја држнм, не, јер то не зависи од тога раденика, иа због тога мислим, да је било дјетињасто од г. Јелића, што ми је замјерио, да сам из далека од Алфе — од Адама — отпочео. Даље, г. Јелић би хтио, да у једно исто вријеме на три стране мисли, т. ј. да мисли о наслову предмета, да пажљиво чита, и на послетку да погађа, шта ће од свега тога бити. Мени није познато да би ма и ко могао у једно исто вријеме на двије или више страна мислити, као ни то, да ће књига, макар каквог била садржаја моћи пажљивог читаоца неирестано на насловну замисао за вријеме читања потсјећати. Зар кад се какова књига чита, мора се непрестано наслов њен на уму држати? Зар није довољно, да у читању пратимо пажљиво правац мисли, ток догађаја, развитак предмета, па зар је нужно да задубив се у то непрестано мислимо на циљ књиге? Не, то не би било могуће, јер ако нијесмо слободни у размишљању, нећемо моћи поклањати пажњу ономе што читамо, а то нам је од пријеке потребе, ако хоћемо и да разумијемо оно што читамо, и то, тим прије, ако какав иредмет критичким оком посматрамо. Према овоме дакле једном критичару неопходно су потребне ове врлине које ће условљавати зрео и безпрнстрастан суд, и то: стрпљење, да цио предмет потпуно проучи; разумјевање, да потпуно разумије, оно што је прочитао; знање, да узмогне предмет оцјенити; и безпристраетност, да предмет праведно оцјени. Ако дакле критичар ових врлина нема, онда он неће ни моћи вршити онога задатка, који се од њега захтијева, на име, да оно што не ваља жигоше, и да стане на пут, те да не практичне н не цјелисходне мисли у народ не продиру. Чини ми се, да г. Јелић није знао за ово, те се није ни испнтао, да лн он посједује те критичарске особине, јер, да се испитао увидио би најприје да нема стрпљења, јер без да је прочитао увод до краја одма се у почетку пита „на што нас ово спрема предмету?" Да је