Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 62

Е.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1 п 2

па пошто ми се чини, да такових не може ни бити, снгурап сам, да је не би могао измислити својим проналазачкнм умом ни сам г. Јелић. Сад г. Јелић повраћа се натраг и оставља ред иретресања без обзира на то што је већ у П алинеји своје критике обећао „држатп се реда, којим је што изнешено", те цитира један мој став из увода; „Прва грана свсштеничке службс свршава се код нас црквено — славенским језиком, дакле језиком кога народ потпуно не разумије" те у исто вријеме одговара на то. те вели да ја губим с ума, да то треба објаснити народу. У мјесто одговора на ово, ја би ставио питање да ли је г. Јелић тако забораван, да је већ заборавно, да мој чланак има ту задаћу да покреће свештенство на вршење и проповједнпчке дужности, у коју несумњиво спада и објасњавање свих народу неразумљивих предмета тичућих се вјере? Но било сад да је заборавност или што друго н. пр. нехатост, зла намјера п т. д. узрок, ове његове сасвим неумјесне и не потребне нримјетбе, јасан је доказ, како не појима озбиљност јавних радова, јер је готов да их осуди, и ако потпуно разумио није. Површно посматрање појединнх предмета не може се преноручити никоме, а једном критича-ру по најмање, јер у најповољнијем случају важпће као човјек, који није дорастао томе задатку. Посретством неких реченица, које ја — искрено признајем — не могох разумјети, прелазп г. Јелић на то, те пориче, да нагаи свештеницп јесу, п да би могли бити, добри психолози (познаваоцп природе човјечије душе), те надовезује да су овакови захтјеви већи и тежи него ли и сам истакнути цнљ, те извињава свештенике, који не проповједају јер им стручно изображење мањка. На овакове наводе г. критичара Јелића имало би се најприје установити то, да ли је Психологија као наука такова, да се она само теоретично, дакле по школама научити може. Па ако би то тако било онда би г. Јелић могао и потпуно право имати, јер наравно је, да наши свештеници, којн такових школа не иохађаше не би имали прилике да добију ни појма о тој науци. Али на жалост, и овдје морам примјетити да г_ Јелић нема правог појма ни о томе, јер Психологија као наука није никла, развијала се и достигла етупањ своје данашње висине, научним испитпвањем мртвих објеката у затворном простору, него научним посматрањем и испитнвањем

душевних особина људи, кретај ућих се у друштву и живећих у разним фазама овоземног живота. Па према овоме и свештеници, који у народу живе, те који се дакле у друштву крећу и без икаквих школа, могу, практичним путем дакле, прибавити себи онолико психолошког знања, колико им је потребно да потпуно познају околину у којој живе. Ово ће свештеницима бити тим лакше, у колнко повјерење у народу уживали буду. Но то би било још наопако, кад свештенпк не би познавао природу своје околине, у којој ће као свештенпк дјеловати; то бн значило толико исто, ко кад бн какав чобан имао пред собом стадо или чопор какав, па непмајући ни појма о природним особинама тога блага, терао би и. пр. крмке у шипражје да брсте а козе у папрат да рпју. А зар је психолошко знање у обичном животу тако тешко, да га не могу свештеници у свом практичном опхођењу с народом да постигну? Не само свештеници као разборитији људи, него и црости сељацп имају ту моћ, да могу ироучити човјека. Зар нема н међу сељацима људи, који у својој околини као неки „политичари" важе, а до тога свог угледа опи су дошли тнм, што су своју околину добро упознали. Па зар се не примјећује код тих људи, кад желе о чему да се обавјесте, па сумњају, да ће нм се на непосредно питање, жељени одговор дати, почињу из далека, те неосјетно пређу оном предмету, о ком желе да се пнформишу; та свој нашој сабраћи сеоским свештеницима познато је, како је сељак, коме претстојп вјенчање у породици у свом понашању према свештеннку много нреДУеретљиви, док вјенчање не прође, а свештеник, ако му та предусретљивоет као необнчна у очи падне, зна од које страневјетар дува. Сељак зна, да се предусретљивошћу може наклоност задобити, па рачунајући на то нада се, да ће свој иосао са свештеником лакше обавити моћи, а свештеник пак зна, по тој већој предусрет.т.пвостп свог парохијанина, да ће га тај у скоро потребоватн, па према томе и удешава своје понашање, како ће му као свештенику или као човјеку пајбоље годити. Па сад да се запитамо, зар тај сељак нема ни мало психолошког знања, или, зар тај свештеник није провидио намјеру тог еељака, зар га не познаје тако рећи и душу, те му може иогодити и онаку намјеру, која је још у будућности. Овако што неће бнти познато само онпм парохијалним свештенпцима, који