Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1 II 2

Срт. 61

јер је морал основ свакој вјери." Ја заиста незнам какова је ' овдје недосљедност нп сада, када сам изазват, да ју силом изнађем. Вјера и морал јесу једна цијелина, коју ја нијесам ио пола пресјекао, а што горљим изразом дефинишући добитке кроз вјеру и морал, одвојено их поменух, имам оправдања бага кроз оно, кроз које ме ирисили г. Јелић, да сада о томе говорим. Дотле, док су вјера п морал у једној цјелини, дотле ће вјера бити права а не привидна, а морал нрави а не усиљени. Па ако ја горе наведох, да се вјером стичу дугаевна блага а моралом да се омогућава другатвени живот овјде на земљи, то *ипак отуда не сљеди тврдња г. Јелића, као да се и вјером омогућава живот а моралом стичу дугаевна блага. Највећи научењаци прошлих а и данашњег вјека већином бијаху материјалисте, који дакле не имадоше праве вјере, па се њима ипак не могаше пребацити, да нијесу имали морала. Прости крадљивци пак, вјерују у Бога, црквене установе и т. д. извргаују оне обавезне прописе, које од њих њихова вјера захтјева, пос-те уредно, приступају исповједању, причешћнвању, те се као блудни синови кају, али — послије онет краду. За тбих се може казати, да они немају вјере, ако немају морала. Онп вјерују у Бога и ако неимају довољно снаге, да и испуњавају Божије заиовјести. Према овоме јасно је да материјалисте са својим моралом неће стећи дугаевна блага, као што ни крадљивцн неће својом вјером поспјешивати друштвени живот на земљи. У истом ставу рекао сам и ово: „морал је основ свакој вјери" а на ово одговара г. Јелић: „Хригаћански морал није основ Талмуду." На ово јавно признајем — не умијем одговорити, јер не само гато нијесам рекао да је Хришћански морал основ свакој вјери. него тако шта пије ми Досад ии у сну на памет дошло, па за то остављам гатованим читаоцпма, да сами пресуде, е да ли г. Јелић на овакова критиковања у опгате заслужује да му се озбиљно одговори. Даље г. Јелић иориче да је морал основ вјери, и вели, да је с богословског гледишта морал плод вјере. Али све што се каже, треба и да се докаже. Ја пак рекох да је морал основ вјери, и остајем при томе док мп се противно не докаже, премда могу допуститн г. Јелићу да и он право имати може, и то с тога разлога, што ја сматрам вјеру и морал као једну нераздвојну

цјелину, па био морал плод или основ вјере, не бн на предмету самом нигата мјењало. Г. Јелић рече даље ово: „Збркано је мислити да морал облагорођава срце и ум човјечији" па се онда пита, кад се каже, да моралне поуке код људи какав успјех имају, загато се прећутало какав успјех пма вјеронаука. Оваким питањем показао је г. Јелић, да пе зпа гата је-^о вјера, шта ли вјеронаука, а још мање, да има одређен појам о моралу. Мени овдје није сада до тога да га томе поучавам, јер такав задатак према г. Јелићу не би се усудио на се узети, али ћу ради штованих читалаца рећи, како ја о томе мислпм. Под ријечи „вјеронаука" ја подразумјевам у исто вријеме п вјеру и морал, па према томеја сам мислио, ако се какав успјех постпгне моралном поуком, да ће то ппак битн успјех вјеронауке, као што би се и сваки успјех вјерске пол'ке такође имао приппсати вјеронауци. г .'Ца је г. Јелић пмао правп појам о вјерп п моралу, сигурно не бн се онако одлучно изјавио, да је збркано мнслити, да се моралом облагорођава срце н ум човјечијп. Ако сам добро разумио, г. Јелић не допугата. да се проповједањем о моралу могу бавити поуке здравог разума. Овим направио је г. Јелић хаое од којекаквих реченица, тако да кад се човјек нусти у њих, нађе се ко у неком лабнрипту пз кога пе може излаза наћп. Па ако сам добро погодио оно, гато је мислио, то ћу сада нокугаатп, да на то п одговорим. Пе будем ли пак погодпо, нпјесам ни дужан одговарати. јер немам дара за риј ешавање ребуса. Ако се проповједањем о вјери баве догматичке поуке, што доиуштаг. Јелић. какве су онда поуке о љубавп — десет Божпјпх заповјестн, јесу ли н то поуке о вјери? Нлн, зар заповјести Божпје нијесу поуке о моралу? Или зар заповјест, како требамо штоватн нагае старије, » како нагаим ближњим не требамо никаква зла чпнити, пијесу у исто доба и поуке здравог разума? Зар (ј. заповјест Божија, која глаСи „не убп" није г. Јелићу и заповјест његове савјести. и>еговог разума? Зар му његов здрави разум н(; дихтира ту заповјест. По томе дакле, не може никако битн говора о том, да ће се здравнм разумом стварати моралне поуке које не бн имале ослонца у светом Ппсму. Ја би жељан био чути ма само једну моралну изреку од хрпгаћанског нроповједника, која не бп имала ослонца у светом Ппсму,