Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 II б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Срт. 129

коЈЈику односно близу ормана са хаљинама, које су снештенику тог дана потребне при служењу. Народ негг стоји мирно очекујући почетак свете службе. Сад је неумјестан сваки разговор; ако и примјети свештеник какву погрјешку, то треба само у кратко да је поправи, а никако да виче и да на сав глас говори у цркви, јер је то неприлично и недостојно светог храма. Старај се свршавати богослужење проникнут хришћанско-побожним осјећајима без брзања, хитње. Узгласе изговарај чистим природним гласом без запињања а не брзајући, како би свака ријеч била разумл.ива онијем, који присуствују светој служби. Сва покретања за то вријеме треба да су скромна и умјерена, да се види како у сваком покрету приступаш Господу ..ск ГТрД^ОЛП* И ТрЖЕТОЛТТч. " Поучи и оие, који служе с тобом, како би се и они знали владати при служењу; ђакон да прошења и еванђел.а чита једнаким гласом, без викања и уздизања а са мирним, скромним лицем," ијевачи за пјевиицама нек пјевају тихо и складно, њихови гласови да су сложени и у једној висини, а свака ријеч коју испјевају, нек је разум.виво и разговјетно испјевана. — Ако свештеник примјети кагсав неред, то је дужан тихо и лијепо опоменути дотичног иа ред и пристојност, која приличи у цркви; ако ли то не помогне, нека без вике, полако замоли нарушитеља мира и реда да се удали из храма. Распоред који буде требао на неки празник, треба да покаже послужитељима како би они на вријеме могли спремити све, што је за тај дан потребно, јер само таквнм начином може свештеник предупредити да се за вријеме службе не догађају нереди; тијем ће учинити, па ће на служби бити све спремно и готово, а неће свештеник очекивати ни на што. Дакле свешшвник свим силама треба да се по-

стара, да у цркви не буде нереда ни у ком погледу, јер он је на то позван а нико други, и сва кривица, која би могла отуд произићи, пада на њ' јер се он сматра домаћином и управитељем дотнчног храма« За то је он дужан подучавати и своје парохијане, како ће приступити свештенику кад од њега примају свето причешће, антидор (нафору), зелене гранчице, помазивањем јелејом и благослов; да им покаже како треба да приступају светим иконама, еван^ељу и крсту. То иде врло лако. Најприје им треба казати, да пореду приступају дотичном мјесту и то с једне стране — а да одлазе на другу, а за то би требало да стоји по један близу њих, који ће их на то упућивати и пут им показивати. Молитва богатог и сиромашног, силног и нејаког је једнака и равна пред Богом, а за то и свештеник не смије при извјесним церемонијама у ма ком богослужењу указивати да уважава богатог а презире сиромаха, јер би то био велики гријех; свештеник се мора једнако понашати према сиротињи као и према богатим; он мора предусретати сваког без обзира на његово стање и положај у свијету са онаквом љубављу и поштовањем, каква и доликује њему. Ако ко указује богатоме већу почаст, то тијем показује да уважава његово имање и да то чини само за то, што је он богат, а то је већ служење идолу — новцу. Треба поучити парохијане да на вријеме јавл.ају свом свештенику, ако им је он за што потребан, како би се он могао спремити и њима доћи на вријеме. Богослужења треба да почињу у једно вријеме, да би се и парохијанн знали према томе равнатн и да би знали, кад ће на вријеме доћи у цркву, па макар црквеног звона и не могли чути. Сваког дана миј^њпти гријеме почт;т:, о 7" а