Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 132

Св. 4 и 5

Бесједа, На девету Недјељу Лучину, изговорена 18. новембра 1890. г. од митрополита Зворничког Дионисија Илијевића, у доњо-тузланској катедрали. био, а брат није му давао ништа од очевине, за-

Намјеран сам, дакле, данас да се мало поразговорим с' вама о смрти; о смрти, да; јер је та ствар једина што највећи страх и бригу задаје и прекида сан; али срећом понајвише оним људима, који су сасвим привржени овом прелазном свијету и осим њег и даље од њег, ништа друго не могу да виде. Јадне су им страсти замазале очи. — Дакле веома сладострасни т. ј. велики љубитељи и обожатељи тјелесног и осталог свјетског уживања морају бити ти људи, те од тога зар и постају кратковиди: да немогу ни очи своје на небо подигнути, ни свето Писмо у руке узети: да се душевном раном и духовним пићем окријепе и разаберу чудеса и силу Божију. Ослијепише им се заиста душевне очи од пустоловног свјетског блијеска, па не могу да прену и увиде вјечиту провалу, у коју их отискују бјесомучно грјешне страстн, које су њима завладале. Види се: да су већ кукавни постали налик на несташну дјецу, која, узпркос материнским умиљатим савјетима и молбама, приону бесмилено и безумно за оним, што ће их љуто ожегнути, на велику њихову несрећу! Ал' право да вам кажем; ја не могу никако да разумијем: дал' вјечити и непомирљиви противник човјечанског спасења и среће, ђаво, иде те наговара и навраћа онакове људе на зло: да би им лакше до главе дошао; или они сами трче њему у шаке? Чџни ми се да велики ослободиоц и вођа израиљског народа Боговидац Пророк Мојсије, описујући Нојев потоп, није на правди Бога напоменуо и оне Божије ријечи, по којима: „човјечија је мисао још из ране младости марљиво наклоњена лукавим дјелима." Рекао бих да није на кривом путу био ни онај, који је први рекао: „да човјек сам себи ствара и срећу и несрећу." Повод пак даде ми да тако говорим, Христова прича, коју је служећи данас свештеник мало прије из светог Еванђеља читао, и коју радо ћу вам да истумачим: да би сте је боље схватили и мој говор ревноеније пратили. Дакле слушајте: Кад је Спаситељ наш био на земљи, те је приликом једном поучавао своје ученике и Аиостоле на отвореном пољу, ђе се је био силан народ слегао: да и они чују његову божанствену

молити Спаситеља рекав: „Учитељу! реци брату моме, да подј ели са мном очевину." А Спаситељ му одговори : да није то његов посао. Али узевши повод од грамзљивости, лакомства брата његовог, наставио је даље иоучавахи своје слушаоце говорећи: „Гледајте, те чувајте се од лакомства; јер нико не живи онијем што је сувише богат." Да би пак његове спасителне ријечи бољи утисак на слушаоце учиниле, испричао им је по свом божанственом обичају, сљедећу причу, која и јест предмет данашњег нашег говора и која гласи овако: „У једног богатог човјека роди земља преизобиљно, и мишљаше у себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати своје љетине и рече: ево ово ћу чинити: покварићу житнице своје и начинићу веће, и ондје ћу сабрати сва своја жита и добро своје, и казаћу души евојој : душо! имаш мпого имање на много година, почивај, једи, пиј, весели се. А Бог њему рече : безумниче! ову ноћ узеће 4 душу твоју од тебе, а што си приправио, чије ће бити" ? и ово рекав додаоје: „Тако бива ономе, који себн тече благо, а не богати се у Бога." Чулисте дакле — љубезни моји — мисли и намјеру тога човјека с' једне стране, и громовиту пријетњу Божију с' друге. Човјек тај мисли само на своја добра, која га могу, по његовом мишљењу дуго издржавати, канда се је у напријед увјерио: да ће и он дуго и дуго живити; а да може часком и умријети, о том не ће да разбија своју главу; тешко му је то; не свиђа му се; шта више он и мрзи на смрт, која му ништа још скривила није; а и зна добро: да је то сасвим природна ствар: да мора т. ј. сваки, који се је родио и умријети. Али како да прегори своје имање? како ли да се одрекне овог бјелог, као што кажу, свијета и његове дражести и блјеска? Зар да презре оваку милину Божиј у, те да се ]ош и без икаквог противурјечија — преда мрском крвнику, коме је име смрт, да га скрха у мрачну земљу на част црвима? О то је заиста грзно! Такоје морао мислити о тој ствари тај човјек. Привржен је посве и одан био овом сујетном,прелазном,непостојаномн варљивом свијету

поуку, један ће од народа, чији је отац умро I те није могао на онај други вјечити н блажени