Bosansko-Hercegovački Istočnik

Ов. 4 II б

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 133

ни да помисли. Безуман је заиста био! Али ево Бога, који, као из неба па у ребра, називајући га најприје безумним,пријети му изненадном смрти, те му одједноч уништава све празне сањарије и залудна уживања! „Безумниче! вели му: ову ноћ узеке душу твоју од тебе. Јао! гата сад да се ради? нема се шта, нит' му дају рока да начини нове житнице, те да му љетина непронадне, нити пак има времена, да завјешта по вољи своје имање; почели су већ да му ваде душу из тијела и носити је у пако, ђаволи, којима га је предао Бог веома праведно, јер није никад ни помишљао на смрт и на Бога; а из љубави према свј етским ништавостима изгубио је и душу. „По заслузи и награда" вели пословица наша. Мора се признати додуше: да је смрт страховита појава; и ма да се унапријед зна добро: да ће нас она кадли тадли посјетити свакако, ипак језа човјека вата кад се сјети на смрт. И сам Спаситељ наш по човјечијој својој природи ожалостио се је, када је близу смрти био; јер рече: „Жалосна је душа моја до смрти" ; и молио је < )ца свота небесног: да неиспије горку чашу смрти: „Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша"! (Мат. 26^ 38, 39); толику је пак муку осјетио у оном часу: „да зној његов бијаше као капље крви, које капљаху на земљу" (Лук. 22. 44.) Па ипак правовјерни човјек, који на пут грјешних не стоји, и у кога, због његове правичности, поштења и побожности, вазда, је савјест чиста, мирном душом предусрета смрт, кад му дође, пошто се најприје исповједи искрено, опрости са свнма својима и познаницима, и причести, па помоливши се Богу из свег срца и рекао: „Господе, у руке твоје предајем дух мој," заспи као јање и тим је ствар готова; он је већ и неосјетљиво мртав; те за овако умируће људе и вели свето Писмо: п см,јш је човјеку ттокој ." Али није тако са оним другим људима, које смо упочетку нашег говора напоменули као приврженике и обожатеље свега оног, што се на овом свјету зове гријехом и неваљалштином. Онакови неће ни да чују ријеч : „смрт." И ако који од њих случајно пође којим непознатпм путем, па наиђе на гробље, враћа се натраг, само да не види крстове и остале знаке, који подејећају човјека да се ту сахрањивају мртваци! Свакога, који поведе ријеч о смртн нли о гробљу, ако је он мањи од них у реду, псују га и грде и тјерају да прекине говор; а ако је старији од њих и већи, они онда устају и

одилазе: да не чују до краја оно, што им квари вољу за свјетским уживањем. Онакови, велим, бјеже и од пркве, јер их и она потсјећа на Бога и на дугау, на смрт, на рај и на пакао, и изобличава их за неваљалштину њихову. II само пођекад они улазе у њу т. ј. у цркву, и то опет не у вријеме свете литурђнје, Боже сачувај! него послије литурђије и то само онда: кад ће се обавити крштење или вјенчање кога од пријатеља њихових, коме морају по захтјеву њихових интерсса иди такозване етикеције, бити кумови, или дјевери, или домаћини или сватови. Па и поред оваког лудог отнмања од смрти, ипак умиру н ови; само не онако мпрно, побожно и савјесно, као што они први, које смо мало прије укратко описали. Страхота је видити како се муче и пате и шта ли још не раде ти несретници кад стану умнрати — не знам: је ли се који од вас десио који пут код овако жалосног призора? И при највећој слабости од дуготрајне тешке болести, виче и деру се кад већ осјете: да им је конац приспјео и преврћу се у самртној својој постељи сад на ову сад на ону страну и најпослијс скоче те из собе у кућу у најгрознијим мукама, канда их тамо не може наћи смрт! II ко може описати тачно и подробно ту њихову ужасну муку, коју јадници, отимајући се од смрти, муче, док најпослије не раставе с' душом. За оваке и рече пјеснопјевац, Дар и Пророк Давид: „да је смрт грјешника грозна." Тако Бог казни непокајане грјешнике и у овом и у оном свијету. Нека, дакле, чују сви они, који заборављају посве на Бога, који је Господар жнвота и смрти, и који не мислећи нпкако на смрт, одају се кроз цно живот гријеху, па у том и сналази их најгрознија и најужаснија смрт! И немојтс ми рећи — л.убезни моји — да нема тога човјека, који би могао помислити, да се може отети од смрти, па ма он и највећи безбожник био; јер се и ја потпуно слажем с' вама у том. Белика погрјешка грјешника заиста не састоји се у том, већ у овом: што они оснивајући се погрјешно на неизвјестност самртног часа, и на неке изванредне примјере, не само младих, шта више и старих у годинама болесника, који су се од веоМа тешке болеети попридигли и даље живили, и то баш онда, када су њихови лијечници претсказпвали : да ће морати умријети; на те дакле двије тачке оснивајући се грјешници мисле: да је још далеко од њих смрт, те