Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 404

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 9 и 10

види. То му поклонио некукав зкандар. Кад сам први нут овако одјевена вттдио овога малешка који ће битн превалио дес-ету годину. и још неку дјецу којој су жандарми даривали дјелове свог старог одјела, било мн је смијешно, али и тешко с њихове сттромашттше! Код овога малешка, на вишему камену, стоји ђевојче од удадбе. Лице јој је лијено и бијело румеио, али еунцем опржено. На глави јој каппца, као у црногорске ђевојке, а при капп бијела марама која је провпдна да бн се кроз њу мог.ш млијеко процнједити. Котула јој је од црвено тамне боје, а кошуља од бнјелог илатна. И она је боеа, али јој ноге нијесу каљаве као умалешка Преко врата нребацила конац предива, а мубарце турпла у лаку торбу, што јој о лијевој руци впси, па погнула главу н жпво на иглама плетс. Ово су: чобан, и чобанка, и еад сам највише зажалио: што нијесам фотограф. Ова цура, сад кад се сунце у краде облаку, продужн на сав глас онако илетући: „Грани сунце! ела .јарко, Да огријеш: Мило ерпство од кога се Давно кријеш! Дуго је за овим ћутала, и ја сам помислио да ме опазила па се стидна ућутала, али

на Једном опет одјекну њезин дивни вилински глас: Али моје тужно срце С топлпт' нећеш; Е га јади докопали Без пребола! Опет је ућутала, а малешко устао и впче на браве, на најнослије оде да нх што више одалечи од једне њпве у којој се зеленс мали кукурузнн стручићтт. Она се окрену уиаоколо на браве, па онет погну главу и настави, једнако плетућп: Па ћу тужит' до вијека Брато мттли! Сад је малешко зовну, али јој пме неразумјех, и она скочи е^камена па као срна полеће низа страну. н већ је пе чух ни видјех. Од кад сам овдје, и још не чух веселе пјееме! „ЦелукЈ Р]иск !5АТН,иг ц^лок.нме.итч" молећи се свемогућему да благослови ваше намјере на сваки добри рад, и да вас до скора здраве и весело загрлим. „К»'дн господи ,и ,1т -к тко.а ни ннсћ, мкож; уПОКЛ^О.И №1 тд." 1>аш побра и смиренп богомољац Дионисије. Ј ером онах-настој ате л».

0

Бееједа, коју јг Његово в-исокоиреосвешттство Л Е и Митроиолит г. Ђорђе Николајевић говорио 1. сетаемора 1891. год. // Лријсдорц при освештањц цркве. Благочастиви Христјани. д-рага моја дцховна чада! У оном несрећпом иожа})у, којп је

приЈе неколпко годпна овл - варопт пемп.тостпво похо г !,по, којп је чпоге сиромашпе породпце саснпм упропастио, а богате осиромапшо, који је тргошши велпки удар панпо, који је многе гл ће. па п саму нашу цркву пламепом н ]10ждро, мпслпло се онда п говорнло, е нећемо се ппгда опоравпти, пећемо наше главе, наше стање подпгнутм. — Али нпје тако, као пгго злобнпцп п пакосннцп мисле, говоре, и желе. Бог неоставља своју дјецу. Бог незаборав.ва своје

вјерне синове. Он помаже онима, којн га у невољи призивају, он долазп у помоћ онпма, којн му се моле, н којп његово свето пме поштх ју, славе и хвале. Па шта видимо данас? Опдје, гдје је бпо пепео н пустош, сад се дижу велике куће п домови, дућапи се отварају п множе, трговппа процвјетава, снротпи.а не трпи ■иуке п нево.ве; а то све под мудро.м п очннском унравом наше впс-оке земаљске владе, која по жељи пашег премнлостнвог цара п кра.ва иастоји, да ове благословене п плодне земље упапрпједп, уредп, п просвјетн. — Ко бн могао н помпслптн,